Weekend media festival nas posmatra

Pored toga što je ovaj događaj oduvek predstavljao pozornicu na kojoj sе raspravljalo o aktuelnim temama i dešavanjima u oblastima komunikacije, medijskih industrija, novinarstva, marketinga, PR-a i šire, on je posetiocima pružao i mogućnost da se upoznaju i povežu sa kolegama iz regiona, ali i da se u večernjim satima sjajno zabave na žurkama i koncertima u okviru festivalskog prostora ušuškanog u zdanje nekadašnje fabrike duvana.

Moglo bi se tu još i dodati da verovatno niko od posetilaca festivala ne bi tih dana propustio da prošeta rivom pored mora ili živopisnim ulicama starog grada i da napoji sva čula nestvarnom lepotom kojom ovaj grad zrači.

Oni manje osetljivi ne bi sebi dozvolili da se ne okupaju u moru i uhvate poslednje trzaje leta, a osobe poput mene koje su sklone gastronomsko-vinskom hedonizmu, teško da bi zaobišle i da u konobi Jure uživaju u pljukancima u sosu od crnih tartufa i malvaziji Vivoda.

I upravo ka toj konobi upućujem se sa svojom suprugom odmah po dolasku na ovogodišnji festival.

Poslednjih nekoliko godina na Weekend dolazimo zajedno sa ostalim predstavnicima medija.

Ona u svojstvu psihologa i autora kolumne Psihopatologija svakodnevice koja izlazi u Danasu, a ja kao univerzitetski profesor komunikologije i televizijski producent jednog od najgledanijih televizijskih serijala u Srbiji, Moja dedovina.

Umorni od vožnje, prepuštamo se mirisima koji bude sva čula. Dok pljukanci zavodljivo izviruju iz tiganja u rukama konobara, prvi gutljaj malvazije osvežava naše misli.

Očekivanja koja smo danima pa i usput gajili prema 17. Weekendu dostižu vrhunac neizvesnosti, jer su najave i obećanja organizatora bile prilično grandiozne.

Više od 220 govornika iz svih krajeva sveta na devet pozornica u sklopu četiri festivala – Weekend Media, AI Weekend, HR.Weekend i Finance Weekend, podeliće svoje ideje u prostoru stare fabrike duvana.

Sve to je te noći, međutim, u suprotnosti sa slikama, mirisima i zvucima koji nas okružuju kod Jure.

– Može li Weekend ove godine da nadmaši sebe? Šta očekuješ? – pitam Tamaru.

– Da produženi Weekend potraje… – pevuši ona za sebe stihove benda Eva Braun i kroz smešak dodaje – i da ne propustimo sutrašnje jutarnje panele.

– Živeli!

Naravno da smo propustili jutarnje diskusije pa smo se oko podneva lagano priključili panelu gde je Ida Prester u ulozi moderatorke podelila sa publikom da ChatGpt nekada sa njom pažljivije komunicira nego njen suprug.

Diskusija se dalje odvijala u pravcu kako sofisticirani AI sistemi mogu dešifrovati i reagovati na složene emocionalne signale, omogućavajući brendovima da stvore dublje, autentičnije veze s kupcima.

– Ljudi počinju da formiraju emocionalne veze sa veštačkom inteligencijom, iako ona daje samo privid empatičkog razumevanja i topline. Veštačka inteligencija je naše ogledalo i daje nam ono što nam je potrebno. U mnogim slučajevima, to može biti odraz naše nezadovoljene potrebe za povezanošću, razumevanjem ili bekstvom od stvarnih međuljudskih odnosa. ONA može da pruža ono što ljudi često traže u odnosima – slušanje, empatiju i pažnju. Međutim, ONA je samo dobar/loš pisac koji piše dobru/lošu priču o roniocu – kaže mi Tamara podstaknuta Idinim šaljivim komentarom.

– Ljudi svašta čine zavedeni zavodljivom površnoću algoritama i zaslepljeni svetlošću ekrana – odvraćam ja – teško je odupreti se kulturnim obrascima, trendovima i stereotipima koje nameću autoritarni politički sistemi i globalne IT korporacije. Možda svi mi sa svojim kompetencijama i intelektualnim ograničenjima, postajemo iz dana u dan sve više suvišni i sve manje potrebni u tako projektovanom društvenom poretku.

Uprkos takvim neveselim pretpostavkama, prepuštamo se onome što je ovde i sada. Trudimo se da ostanemo u svom svetu. Surfujemo od događaja do događaja, srećemo se sa poznatim i nepoznatim licima, dopuštamo sebi da ponekad budemo okruženi i idiotima.

Tako preglumljen i izveštačen deluje nam nastup Tomasa Eriksona autora istoimene knjige, da gubimo volju da je ikad pročitamo, iako smo možda to i hteli.

Tako naučno otrežnjujuće deluje nam izlaganje dvojice profesora psihologije sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu koji govore o ulozi veštačke inteligencije u regrutaciji i selekciji kandidata prilikom zapošljavanja.

Dragan Bjelogrlić podseća nas u kakvom hororu od društva i političkih sistema živimo, unoseći u svom prepoznatljivom maniru gradskog šmekera trunčicu svetlosti i optimizma da je bolji svet u regionu moguć.

Kesić i Njuzovci ruše sve vidljive i nevidljive granice i prepoznatljivim humorom lako zapale dvoranu i učine smeh jedinim što je važno.

U pauzama kružimo ulicama starog grada, pogledom milujemo more dok lagano ispijamo gutljaje kafe ili vina.

Noći su ovdje čudne dileme, setimo se Džonijevih stihova dok zabačenim ulicama iznad tvornice duhana u rano predvečerje ponovo koračamo ka Juri. Ima tamo još vernih poklonika Weekenda koji radije uz gitaru i vino provode noć nego uz nove zvezde trep i hip-hop scene.

Weekend ponekad zna i da pretera, kao i svi mi. Kao sa Bracom sa Srebrnjaka koji je ove godine trebalo da nas posmatra i leči pogledom, ali je njegovo gostovanje ipak otkazano.

Pamtimо mnoga njegova izdanja, ideje, inovacije, zvuke, boje, mirise i ukuse, nemi smо svedoci njegovih metamorfoza, posebno onih muzičkih.

Čeznemo za danima kada je bio fanki-disko i rok, kada su se na festivalu više vrtele ploče.

Divimo se njegovoj otvorenosti i misiji da širi znanja, ukida granice i povezuje ljude iz regiona, što ga donekle čini jugonostalgičnim. Brine nas kada ponekad i sam robuje ’’ukusu algoritama’’, ne sviđa nam se kada koketira sa trep muzičkim trendovima zbog potrebe da se približi mlađim generacijama.

Ipak, Weekend je naš, kao što smo i mi njegovi. Niko nije savršen. Potrebni smo jedni drugima, a različita mišljenja i ukuse posetilaca svih generacija treba uvažavati. Za nas koji ne volimo trep, uvek je tu sjajni prošlogodišnji i ovogodišnji di-džej Uroš Milovanović.

Organizatorima i producentima svakako treba čestitati na lepezi različitih kvalitetnih sadržaja i formata koje je ovogodišnje, dosad najposećenije, izdanje festivala ponudilo publici.

A nama ostaje da sa nestrpljenjem očekujemo sledeći septembar kada će naš omiljeni Weekend postati punoletan, i kada će, bar kada je o muzici reč, više zvučati kao što je ranijih godina zvučao.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.