WINDOWS 202…

Istina je da je malo toga korisnog od opozicije, još od vremena pre duže od decenije, kada su tadašnja vlast i opozicija zamenili uloge na demokratski način. Naravno, kao opravdanje za opoziciju treba uzeti i vreme potrebno da se bivša vlast svikne na opozicionu ulogu, i obrnuto, ali se čini da se tadašnja opozicija prebrzo svikla na vlast, a bivša vlast se ni posle decenije od poraza nije podigla, niti etablirala kao prava opozicija, kao nekakva relevantna i respektabilna snaga.

Promenila se i čitava mapa: neki lideri su otišli u istoriju, a sa njima i njihovi pokreti i stranke koje su se ugasile (Ujedinjeni regioni Srbije, primerice) ili postale beznačajne; na čelo nekih stranaka došli su novi ljudi ne donevši ništa novo; neki, poput dva zavađena kuma, i posle tri decenije vode svoje stranke, čije se članstvo svelo na porodično okruženje; neki se u javnosti održavaju samo sukobima sa okolinom, čak i porodičnim tučama.

Konačno, oni koji su valjda pametniji (oni kod kojih racio nadvladava nad moralom) su preobukli odeću (od prećene zatvorske u savetničku), zanemarili sva ubeđenja za koja su se borili i priklonili novoj vlasti, ali ne kao maestralna Rahela u „Tesnoj koži“ već za ministarsku fotelju, za mesto u upravnom odboru, za čelo javne ustanove…

One nekolike opozicione inicijative, ona talasanja, oni vetrići promena (počev od Jedan od pet miliona, do Ekološkog ustanka), odlikovali su se stihijnošću, nedovoljnom promišljenošću, lošom organizacijom i još gorim vođenjem, i – klipovima u točkovima od mangupa u sopstvenim redovima koji su, svojim neusklađenim postupanjima, uspešno gasili svaki plamičak pobune.
I vlast je, i kada bi poklekla, brzo vraćala ravnotežu.

Teško je verovati, gotovo nemoguće, da bi danas bilo koja opcija ili lider mogao da na ulice izvede onu masu, kako je učinio onaj koji je pre duže od tri decenije sa pozorišnog balkona, sve klateći nogama, užagrenih očiju komandovao „Juriš! Juriš!“ – a sigurno među ovim današnjim ima onih koji su od njega superiorniji u svakom smislu što, znajući njegov mentalni sklop, i nije za poseban respekt.

I ma koliko određene opozicione prvake, ne samo lidere već i viđenije ljude u vođstvu osuđivali i nipodaštavali, ipak – realno i hladne glave – možemo da pokušamo da stvari sagledamo iz druge perspektive: Nekoliko puta već, potpisnik ovih redova je napomenuo da ovu vlast može da zameni samo onaj ko je ludo hrabar ili samo lud, imajući u vidu spoznaju mere uništenja svega što je Ovo lično učinilo.

Sve što je moglo da se zaprlja, Ovo je zaprljalo, sve što je moglo da se poruši i uništi – Ovo je uništilo, samo, ne pitajući nikoga za savet („Zato što sam pametan!“ ili „Ja sam lično, svojom rukom pisao zaključke, a posle je melo prekucao:“). Likovi beščašća i besprizornosti kojima se okružilo birani su kao grebani sa dna dubokog taloga; neka bude shvaćena i kao potpuno lična impresija, ali rodonačelnik ovih stanja i vladanja sa vojvodskim činom u odnosu na njih je, u svoj svojoj zlosti, ponekad umeo da umetne i neku šmekersku, kozersku, humornu nit.

Imajući valjda u vidu da je sve devastirano u granicama onog što je još (bar za sada) nesporno, a u granicama onoga što je sporno nezvanično je predato sve (od „Ne dam Gazivode i Valač!“, preko „Ne dam sudstvo, energetiku…“, do „Ne dam stikere!“), i da sada samo treba klimnuti glavom ili staviti paraf na dnu spiska poraza – možda se opozicionari zato mudro drže po stran, čekajući da onaj ko je „zajeo“ sada i „dojede“ do kraja, a da oni ostanu čistih ruku, bez odgovornosti. To ih, naravno, ipak ne abolira od svega.

Pogotovo zato, što je iz njihovih redova izostala alternativa; što (sem povremene opšte kritike i nabrajanja sumnji mnogih krivičnih dela, od običnog lopovluka, preko organizovanog kriminala, čak ubistava, na koje „nadležne“ institucije i organi ne reaguju) nisu ponudili promišljene državničke smernice u ovom dobu koje nije manje značajno od doba Prvog i Drugog ustanka, od doba balkanskih i svetskih ratova. A ovo jeste doba preloma, doba razdelnice za budućnost. Mada, istorijski gledano, i takve razdelnice mogu da imaju ograničeno trajanje, uprkos nadi u večnost; u prilog tome podsećanje sa kakvim smo nadama ulazili u nove države posle oba svetska rata, i kakva su bila finala.

No, možda opozicija – ako se sav taj konglomerat stranaka, pokreta i ostalog može svrstati u jedan skup – i nije tako mudra. Možda joj je samo sa vrha sveta (nekakvog Komiteta, kako tvrde teoretičari zavera) strogo naređeno ili samo dat mig da miruju i čekaju da se sve ovo završi po planu. Da Ovo (kako je tvrdila odlazeća Angela) održi reč, ma koliko je to njemu – zapletenom gore nego ono nedoraslo pile u kučinama (za one koji ne znaju, kučine su čvrste tekstilne niti koje se dobijaju iz biljke kanabis; u lokalizmu se ta biljka naziva grsnica, a na latinskom Cannabis sativa L, i ne gaji se na poljoprivrednom dobru blizu Stare Pazove već se nekada gajila i na mojim njivama, topila u Timoku i posle sušila na tarabama i trla trlicama) – u ovom trenutku teško.

Kad se i to konačno dovede do kraja (a dovešće se milom ili silom), kad se okonča ova drama (konkretnije, tragedija), možda će opet Oni (taj neki Komitet), ponovo, putem glasačkih listića ili motki (ako je verovati proroku Jovi Bakiću) ustoličiti sadašnju opoziciju na vladajući tron.

Ne znamo da li će njima, tada, kao novim nosiocima vlasti, biti potrebniji Komitet ili sam Bog, jer je Ursula, sa kojom je Ovo razmenilo buket za obećanih 160 miliona, darodavac od čijih darova ne bi mogao ni da se pepeo raščisti sa ovog zgarišta.

I možda će, opet po teoretičarima zavere, Oni, taj komitet, nanovo ovde instalirati nekoga zbog stabilokratije, da bi se sačuvao „mir“ i „stabilnost“, da Srbija „pobeđuje“, i da „nema predaje“ – a nama ostaje nada da će takva instalacija novog operativnog sistema (ako je i bude) za razliku od sadašnje, biti bez opasnog i razarajućeg virusa u njoj.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.