Za Aidu i Daru

u meni svega ima osim mene

a možda sam baš to ja

i to je dobro

u meni su svi dunavski srušeni mostovi Novog Sada

i drevni most u Mostaru

u mom telu leže obezglavljeni obeznoženi obezručeni sa Markala

vojnici iz Tuzlanske kolone

u meni leži Vukovar čitav jedan grad

u meni su svi leleci i jauci

hiljade ubijenih u Srebrenici

i pogled majke i sina da se više nikad ne vide

i gutao sam granate koje su letele na Dubrovnik

na Beograd i Srbiju

u meni su i ljudi na mostu u Varvarinu

i voz i putnici u Grdelici

i stotine hiljada izbeglica iz Knina prodatih od svojih

na traktorima i biciklima

u meni su svi spaljeni gradovi

svi urlici i bolovi

sva crnina i zelenilo i belilo

slušam Gekića i klavir kako plače i pita

da li bi i njega ubili u Srebrenici

i mog Mustafu Nadarevića Jasnu i Pjera i Mešu i Zuku i Mersada i Eminu

da li bi ubili i Nušića da su znali da ima u sebi arnautske krvi

u tim vremenima bezumlja

star sam milion godina i više i težak milion tona i više

za jedan korak treba mi jedna godina

kada koračam čuje se škripa mostova

stenju seoski temelji

cvili i umire od gladi lav kralj Afrike u sarajevskom zoo-vrtu

pored toliko zadriglih krvnika

da ih je pojeo preživeo bi a i mnogi drugi

pošao sam da mu dam sebe

da bar malo utoli glad

nije me dočekao

Iz mene izlazi samo plamen i crni dim

u meni zarđali tenkovi i topovi

zavija sirena

jedva se krećem

cepa mi se koža po šavovima i hoće sve to da izađe iz mene

a ne može

lepim pukotine po telu selotejpom i zavijam krpama

šivaćom mašinom udaram štepove

iglom i koncem krpim sam sebe

jer to što je u meni to sam ja

bez toga sam niko i ništa

to unutra me čini živim

u meni je i stoka zaklana i psi obešeni

u meni je sve prepuno

nema više mesta ni za šta

ni za jednu jedinu malu suzu

nema dana ni noći

sve se stopilo

sat bez skazaljki

godina bez meseci

meseci bez dana

dani bez ičega

ne osećam više ni žalost ni bol

u trenucima javi se slika

dete sam i smejem se

volim nekoga a ne vidim koga

potiskujem nesvesno

ne mogu više ni da ležim od težine

kada dođe vreme da odem zauvek

neka me testerama raseku i sekirama iscepaju

izvade sve to što je u meni

i neka stave na jednu ogromnu ogromnu čistinu

neka poređaju sva zla jedno do drugog

večna je tišina i više se ne zna ko je ko

ni ko je počeo ni ko završio

a kao da ničega nije ni bilo

kao da mi se sve to učinilo

kao da sam skrenuo pogled nakratko

kao bljesak svetlosti pri zatvaranju prozora

to je znači kraj svega

hoće li opet nekada početi isto

neka tu dođu još nerođena deca

neka se tu rode i izrastu

da urežu te slike u svoje male glave

jer to je istina

lutka kolica uspavanka ušuškani krevetac negde

to deca u meni nisu nikada osetila

vidim jednog psa

da dođem do njega

prolazim sarajevskim tunelom

izlazim kod Tromostovlja pa preko Ilice

skačem na zidine Kalemegdana

on i moji oko mene

to je sve što je ostalo

zašto sam toliko star i toliko težak

u meni žrtvovani iz Aberdareve

poslednjom snagom gutam Avalski toranj

ubijen od onih koji su i danas živi

u meni hladnjače isplivale iz Dunava

sa ugušenim albanskim majkama i decom

i masovne grobnice sve je to stalo u mene

spremaju se mnogi sa juga na još jednu seobu Srba

moram da ih primim u sebe

a nemam gde

kako da izbacim neke da bih pustio druge

kad su svi oni moji i deo mene

bez njih ne bih bio ja

bio bih neko drugi

bio bih bilo ko

a ja sam ja a ti si ti a on je on

sredina nema gde napred

niko ne silazi

niko ne izlazi

svi bi da ostanu a mnogi bi da uđu

ne može se više

hoću da me nema

da zaspim zauvek i ne sanjam više ništa

viče jedna žena u meni

pusti i njih neka uđu zguraćemo se nekako

kako da joj kažem da sam mrtav odavno

a da oni žive

da su oni moje srce mozak bubrezi i pluća

da su hiljade litara njihove krvi

moja krv

gledam svoje ruke starca

i tražim prekidač

možda ću opet nekad voleti

ali ne znam šta to znači

šta je to i kako se to radi.

Autor je dramski umetnik