Za čim zvone zvona

p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Sad, eto, zvone „Zelenom zvonu“. LJudi kojima verujem kažu da je to bilo pristojno mesto. Kultno, rekli bi oni koji ne mogu bez kulta. Institucija, rekli bi oni kojima se u Srbiji priviđaju institucije. Kako god bilo, za pokojnikom vazda najviše žale oni koji su od njega imali najviše koristi. Koliko se sećam, niko nije pisao odnosno izgovorio oproštajno slovo u lično ime. Žali se kolektivno, u horu. Niko ne kaže šta je on lično dobio od počivšeg i šta mu je pružio. Čim se govornici kriju iza omiljenog „izgubili smo“, tu nisu najčistija posla.

Vremena kad se za ideale udarnički radilo za džabe pamte samo sve malobrojniji preživeli. Iz tih herojskih vremena pamtim skup podrške „izgorelom“ Radiju 021 u Novom Sadu, godine 2000, na kojem su slušaoci, uprkos policijskoj zabrani, na licu mesta skupili nekoliko hiljada dinara i bar za nekoliko nedelja produžili život tada masovno slušanom antirežimskom glasu.

Tapšanje po ramenima i dirljivi oproštajni govori su najmanje, ali zaista najmanje što se može u takvim okolnostima. Čak i kad nisu licemerne, suze i reči ne koštaju ni žute banke. Naravno da se može i više, ali to košta. Retki su, ako ih uopšte ima, pisci oproštajnih govora koji bilo kuda idu bez odgovarajućeg honorara. Plati, pa ću da te hvalim! Ako nemaš, mogu samo da te žalim!

Još jedno sećanje na herojska vremena. Nenad Anastasovski, tada mladi novinar, pokrenuo je 1990. dvonedeljnik Novosadski glas. Demokratska javnost i opozicija nisu mogle da se nahvale dečka koji su usudio da pokaže zube režimu, a njima dao priliku da na sav glas kude i kunu taj režim. Kad je list prestao da izlazi, svi su ponavljali rečenice s početka ovog teksta. Nikom nije palo na pamet da pomogne izdavaču. Natuknuo sam nešto o tome trojici lokalnih opozicionih vođa. Uglas su odgovorili da su to privatne novine i da je normalno da ih vlasnik ugasi ako ne donose zaradu.

U proteklih četvrt veka bilo je iks i ipsilon sličnih priča. Sve su bile praćene kolektivnim krokodilskim suzama. Ono što je svemu uprkos preživelo na tzv. nezavisnoj sceni doživelo je toliko toga da mu ni pakao nije strašan.

Kad god krenu naricaljke o nečemu što „smo izgubili“, iza ćoška se cereka sasvim praktično pitanje: zašto oni kojima je do nečega stalo ne bi, pored moralne podrške, pružili i nešto opipljivije? Svako zadovoljstvo košta. Ako se u nešto veruje, nije teško izdvojiti za to trideset, pa i pedeset evra mesečno. Međutim, jeftinije je mudro kukati zašto niko nije pritekao davljeniku.