Za devedesete "puj pike ne važi se"

Verovatno računajući na amneziju i lakovernost čitalačke publike, nadajući „da se Vlasi neće dosetiti“, zlonamerno je i nenaučno prenaglasila ulogu „štetočinske“ vlasti u našoj propasti za vreme njene 12-godišnje vladavine. Bez ikakvog pomena da je za opšte urušavanje naše zemlje najodgovornija vlast iz poslednje decenije prošlog veka, u kojoj su bili i čelnici sada vladajućih partija, providna je želja mr Štrbac da tu vlast amnestira od odgovornosti.

Poznato je da je traganje za istinom i otkrivanje uzročno-posledičnih pojava u društvu sveta dužnost svakoga ko se misli baviti društvenim naukama. Govoriti o bliskoj nam prošlosti a ne reći da je zbog ratnih izdataka u periodu 1990 – 2000. uništena ekonomska osnova zemlje – nije u funkciji otkrivanja istine. To je bio prapočetak našeg stradanja, zbog čega sve posleratne vlade nisu uspevale da nađu izlaz iz beznađa koje nas je snašlo, kao što to ne uspeva ni sadašnja vlast. Kada je u pitanju istorijska odgovornost Miloševićevog režima za katastrofalne posledice njegove vladavine u devedesetim, za mene, a verujem ni za sve druge demokratski orijentisane građane, neizrečena a podsvesna filozofija sociološkinje Lorne Štrbac – „puj pike ne važi se“ – nije prihvatljiva!

Autorka teksta nije pokazala nameru da doprinese traganju za rešenjima za izlazak iz krize, već je želela da zbuni i održi atmosferu za „Gladijatorske borbe“ (Ivana Mihić, Danas 15/16. 02. 2016) u kojima su današnji carevi – političari, tajkuni, razne vladine i nevladine organizacije i medijski gloduri, gladijatori višeg reda. Cilj im je da budu jedini, najmoćniji i najopasniji. Kao upozorenje shvatam i reči Aleksandre Bulatović, istraživačice u Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, u Danasu („Izbori – zlosrećni krug ili prilika“ 17. 02. 2016), da autoritarni obrazac ponašanja predstavlja ugaoni kamen podaničkog tipa političke kulture koji koči reforme. Ispada da je odbrana od delegitimacije premijera, kakva je izneta u tekstu, bila nepotrebna, jer najbolju odbranu je izveo sam Vučić priznajući političke greške koje je počinio 90-ih godina. Jer narod je davno rekao – „ko prizna pola mu se prašta“. Da li je njegov ugled u poslednje vreme rastao ili padao najviše je zavisilo od njega samog.

Paradoksalno zvuči, ali najkonstruktivnije reči o Vučiću izneo je jedan opozicioni politički lider, poznat po izbegavanju pojednostavljenih pogleda na naš politički život. Reč je o Čedomiru Jovanoviću, koji je izjavio da mu je drago što se neki Vučićevi ciljevi Srbije – evropska orijentacija, stabilizacija regiona i razvijena tržišna ekonomija, podudaraju sa njegovim. Pritom je naglasio da je apsolutno jasno da u Vučićevoj vladi više nema potencijala koji je Srbiji potreban, i da je vlada generator krize i stanja koje davi čitavo društvo.

*Autor je politikolog iz Nove Varoši