Za kim zvoni skupštinsko zvonce

Ovaj nemi a tako rečit svedok naših vremena, neraskidivo je vezan sa novijom istorijom našeg naroda, deleći njegovu sudbinu koja je i kreirana pod moćnim kupolama i svodovima ove građevine. Monumentalno zdanje podignuto je na mestu nekadašnje Batali džamije, pred kojom je za vreme Miloša Obrenovića 30. novembra 1830. godine održana Velika narodna skupština na kojoj je obnarodovan Drugi sultanov Hatišerif. Po turskom napuštanju Beograda, srušena je Batali džamija, a ovaj prostor je zarastao u trsku i ševar. Potom su ga preduzimljivi trgovci pretvorili u marvenu pijacu, na čije postojanje nas još uvek podsećaju, kako atmosfera, tako i pojedina zbivanja u ovom visokom domu, podignutom baš na tom mestu.

Tokom Drugog svetskog rata zgrada Skupštine pretvorena je u sedište nemačke komande za jugoistok Evrope, a jedno vreme bila je i štab armijske grupe E. U borbama za oslobođenje Beograda 16. oktobra 1944. zdanje Skupštine je teško oštećeno, ali je sačuvana biblioteka sa svim spisima. Malo je poznato da je naš veliki komediograf, Branislav Nušić, jedno vreme bio upravnik skupštinske biblioteke. Verovatno je baš tu na radnom mestu dobio inspiraciju za svoje najbolje komedije. Zato ne treba da vas začudi što se predsednica Skupštine svojski trudi da se prisustvo njegovog duha oseća i dan-danas. Skoro pa svakodnevno u skupštinskim klupama odigra se neki skeč, koji kao da je nastao iz pera Branislava Nušića. Pored lakrdijaške atmosfere kojoj ton daje predsednica Maja Gojković, moćne kupole i skulptura „Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci“, autora Tome Rosandića, danas su najprepoznatljivija obeležja srpske Skupštine. U minulim godinama i decenijama nema koga nisu dočekale i ispratile figure dva konja koji se bore sa svojim krotiteljima. Po zelenom uglancanom mermeru donetom iz majdana na Avali samo za potrebe izgradnje Skupštine, odzvanjao je bat koraka krunisanih glava, predsednika vlada, šefova država. Defilovali su ovim zdanjem maršali, generali, vladari na vrhuncu svoje moći, dočekivani počasnom gardom i ispraćani kako koji. Neki uz zvuke Posmrtnog marša, drugi uz zvuke pištaljki i bubnjeva, retki u skromnoj tišini. Po potrebi, skupštinska sala za sednice se iz političkog lako pretvara u pravi bokserski ring, u kom sevaju pesnice i pljušte šamari a posustali borci se polivaju vodom. Kad pesnice zakažu, ne skidaju se rukavice, već cipele, koje lete s kraja na kraj sale, kao i nokautirani poslanici. Sećam se kada sam kao mali dečak upitao svog dedu zašto su krovovi na Skupštini okrugli, deda mi je odgovorio:

„A gde si ti, sinko, video cirkus sa kockastim krovom?“

U javnosti provejava mišljenje da Srpska napredna stranka svesno unižava parlament u očima javnosti kako bi se pozornost retkih kritičkih medija usmeravala ka Skupštini, a ne predsedniku Republike i vladi. Kreatori skupštinskih incidenata su poznati i građanima i organima gonjenja. To su oni koji su sami sebi oprostili svoju ružnu prošlost, pa su preko belih majici sa odštampanim parolama, takoreći preko noći, navukli napredne dresove i sakoe, iz čijih džepova umesto svilenih maramica, viri lepo ukoričen bonton. Iza kog se nazire indeks sa sveže upisanim ocenama, kao potvrdom akademskog zvanja i čestitosti, te po koji doktorat na kom se još nije osušilo nevidljivo mastilo, vešto zaklanjajući rupicu na sakou gde je nekada stajao bedž sa likom Šešelja, koji je veći broj ovih inovacija u našem parlamentarnom životu lično patentirao. Mnogi su ovaj politički striptiz izveli u direktnom prenosu, ušavši u Skupštinu ujutru kao radikali a izašavši već u podne kao naprednjaci. I zaista, razvojem demokratije omogućeno je svakome da uđe u Skupštinu kako god poželi, samo ako ima člansku kartu odgovarajuće stranke.

Ali nikada se u parlamentarnom životu Srbije nije desilo da u Skupštinu uđe policija, kako bi saslušavala poslanike. Čak i kada je Puniša Račić potegao pištolj i ubio trojicu poslanika a dvojicu ranio, po okončanju policijskog uviđaja, ubica koji se predao ministru unutrašnjih poslova, saslušavan je u beogradskoj Glavnjači. Ulazak policije i saslušavanje narodnih poslanika u salama za održavanje skupštinskih odbora je inovacija po kojoj će ovaj saziv ostati upamćen. Ovo neviđeno poniženje najvišeg zakonodavnog tela znači da je pređena crvena linija i granica ka uvođenju zemlje u galopirajuću diktaturu. Vlast koja misli da joj je sve dozvoljeno, da sme sve i koja se ničega ne stidi, najbolje je oslikana u reči jednog od narodnih poslanika vladajuće većine koji je na pitanje novinara, da li se ikada u istoriji desilo da policija uđe u Narodnu skupštinu kako bi saslušavala poslanike, lakonski odgovorio:

„Jeste, bilo je toga i ranije.“

Na dopunsko pitanje novinara kada se to desilo, kratko je odgovorio:

„Juče.“

Odgovornost za ovakav razvoj događaja pre svega je na predsednici Parlamenta. Ako skupštinsko zvonce kojim se služi predsednica Skupštine prilikom svakog glasanja još neko vreme ostane u rukama Maje Gojković, lako će se pretvoriti u pogrebno zvono naše i onako krhke i načete demokratije. Tada se više nemojte pitati za kim zvona zvone.

To zvono tužno ječi za svakim građaninom Srbije, koji ćuteći trpi ovo poniženje i nasilje u hramu demokratije. Čekajući da se oglasi i na njegovim vratima. Što znači da je došao red i na one koje politika ne interesuje.

Autor je član DS i bivši narodni poslanik