Za koga radi lider Dveri?

Godine 1968. prvi put sam saznao da postoji jedno opasno policijsko i obaveštajno zanimanje po učesnike protesta: provokator.

O tom zanimanju su nam pričali naši profesori, tačnije upozoravali su nas, bez obzira na predmet koji su predavali.

Profesori su bili uglavnom vršnjaci naših roditelja i svedoci, odnosno učesnici predratnih, ratnih i posleratnih zbivanja.

U tom vremenskom rasponu bili su srednjoškolci, studenti, učesnici NOB-a, a poneko se „čeličio“ u Smederevskoj Palanci ili na kraju „letovao i zimovao“ na „Havajima“. Rečju, profesori su svim srcem bili uz nas, ali su nam skretali pažnju na to opasno zanimanje.

Skretali su pažnju da se tu radi pripadnicima ili ucenom zavrbovanim ljudima da rade za tajnu policiju, koja se u to vreme pobune studenata zvala Udba, koja se i sada tako kolokvijalno naziva.

Tajne policije i uopšte službe oduvek su postojale, odnosno od kada postoje države. Profesija provokator vremenom se usavršavala. Naši profesori su tu profesiju prepoznavali u vreme kraljevine, okupacije i „narodne vlasti“. Bili su svesni da situacija 1968. nije ništa drukčija, s tim što je bila bar za korak sofisticiranija.

Posao provokatora uvek je bio i sada je da izazove neki incident da bi vlastima omogućila razlog da preduzme neke vanredne i represivne mere.

Ko god je prihvatio kao istinitu informaciju da je neki izlog razbijen od strane huligana, tek tako, grdno se vara.

Izloge razbijaju provokatori, koji mogu da budu iz redova huligana i navijača, ali svako razbijanje izloga je planirano i odobreno sa višeg komandnog nivoa.

Demonstranti koji se zateknu u blizini bivaju hapšeni, a pri tom ako se neka budala polakomi da prisvoji neki predmet iz izloga, eto prilike da se „sudski procesuira incident okvalifikovan kao pljačka“.

Režiranje „rušilačkih demonstracija“ uz pomoć provokatora predstavlja završni čin pred gušenje pobune. Međutim šezdeset osme i sedamdesetih godina provokatori su provocirali najčešće verbalne delikte.

Taj scenarij je izvođen relativno lako. U zakonodavstvu verbalni delikt bio je predviđen za procesuiranje, ali i jako zgodna stvar da se određeni „lajavci“ privedu i nateraju na saradnju sa Udbom.

Pucanjem jednopartijskog sistema Udba se ozbiljno suočila sa pitanjem: Ko je sada njima gazda? Ali su istovremeno videli šansu da oni kao sistem mogu da budu „gazda“ novom sada pluralističkom društvu.

Počele su političke stranke da niču kao pečurke. Veliki deo tih stranaka formirala je sama Udba, ali je ista Udba nastojala da se infiltrira u stranke u čijem formiranju nije učestvovala.

Tako je uloga provokatora morala da bude znatno unapređena i sofisticirana. Svedoci smo formiranju, pa rasformiranju, cepanju stranaka, čak onih jakih i masovnijih.

I kao što rekosmo uloga provokatora u pluralizmu je znatno uznapredovala u odnosu na ranije razbijače izloga i lovce na delinkvente mišljenja. Sada su to osobe koje osnivaju stranke ili se infiltriraju u glavne odbore stranaka, i u zavisnosti određenih interesa, režiraju incidente unutar stranke ili u javnosti.

Tako dolazi do raznih cepanja političkih organizacija, kao i provociranja incidenata.

Incidenti koje režira Boško Obradović nikako ne idu u korist opozicije.

I ne samo to, simptomatično je da njegovi, nazovimo performansi, nastaju upravo u trenutku kada vlast duboko zaglibi u sopstveni idiotizam. Međutim, izuzetno je neobično da se opoziciona koalicija do sada nije ozbiljnije zabrinula i preispitala sa kim ona gradi front protiv jedne užasne vlasti koja bi zaista što pre morala da ode u istoriju, po mogućnosti bez prolivene krvi.

Nemam nameru da etiketiram i kvalifikujem Boška Obradovića, ali svi njegovi performansi poništavali su one užase koje je vlast činila. Od ukupnog bilansa autogolova od strane opozicije, najviše je izveo Boško Obradović.

Što je mnogo mnogo je i već sa razlogom možemo da se pitamo da li Boško Obradović za nekog radi.

Nadam se da će ipak doći taj dan kada će se obaveštajna zajednica otarasiti provokatorskih zanimanja, i profesionalizovati u analitikama. Obaveštajna služba treba da služi interesu celog naroda a ne uskim oligarhijskim i mafijaškim krugovima.

Autor je istoričar umetnosti