Živim u Vlajkovcu, selu pored Vršca.
Zaposlen sam u jednoj vršačkoj fabrici, ali uspevam da zajedno sa svojim bratom obrađujem i 150 hektara zemlje.
Bavimo se isključivo ratarstvom, sejemo kukuruz, pšenicu, suncokret.
Moj radni dan traje minimum 16 sati – osam sati u fabrici i osam sati na njivi.
Ali, ne žalim se.
Uspevam da svojim radničko-paorskim rukama obezbedim pristojan život svojoj porodici.
U dva navrata, 2014. i 2017. godine, imao sam veliku štetu na usevima usled poplava od obilnih kiša koje su zadesile Vršac i okolinu.
Tačnije, kanali koji služe za odvodnjavanje vode sa njiva nisu godinama održavani, pa tako zatrpani i zarasli u šiblje nisu mogli u sebe da prime višak vode.
Šteta koju sam imao na njivama 2014. godine procenjena je na 1,6 miliona dinara, a 2017. na oko 200.000 dinara.
Lokalna samouprava mi je prvi put isplatila samo 30 posto od priznate štete, a drugi put apsolutno ništa.
Ono što me je posebno pogodilo je to što ta ista lokalna samouprava nije ništa učinila na čišćenju i održavanju kanalske mreže u ataru sela Vlajkovac nakon poplava iz 2014, iako su iz republičkog budžeta dobili novac za saniranje štete od poplava u iznosu od 39 miliona dinara, pa je došlo do ponovne poplave 2017. godine.
Tada sam pozvao svoje prijatelje i komšije poljoprivrednike, koji su takođe pretrpeli štetu, da se udružimo i zajedno tužimo Grad Vršac.
Iako su svi bili besni i ogorčeni, ipak nisu imali hrabrosti da tuže gradsku upravu.
Plašili su se da se ne zamere nekome „odgore“.
Rekli su mi: „Tuži ih prvo ti, a mi ćemo da vidimo kako ćeš ti proći na sudu. Ako dobiješ, onda ćemo i mi da ih tužimo!“
I tako – bio sam jedini poljoprivrednik koji je podneo tužbu protiv Grada Vršca radi naknade štete.
I nisu samo poljoprivrednici ti koji se plaše da se ne zamere nekome „odgore“.
Plaše se i advokati.
Zato sam angažovao advokatsku kancelariju van Vršca, tačnije iz Beograda, i to kancelariju advokata Tome File da me zastupa na sudu.
Suđenje je trajalo dve godine i konačno je završeno pre dva meseca.
Apelacioni sud je odbio moju tužbu, jer kako su ocenili šteta je nastala zbog elementarne nepogode, dakle zbog „više sile“, a ne zato što Grad Vršac nije savesno obavljao poslove koji su mu povereni – čišćenje i održavanje kanalske mreže.
Fotografije koje sam dostavio kao dokaze na kojima se vidi kako su kanali potpuno zarasli u žbunje i kako iz njih raste drveće viskoko 15 m, sud je odbacio kao irelevantne, jer navodno nisu sigurni da li su to baš ti kanali koji prolaze pored mojih njiva.
Za razliku od sudija Apelacionog suda koji nisu sigurni da li su kanali propisno održavani, ja, moje komšije poljoprivrednici i član Gradskog veća zadužen za poljoprivredu Slobodan Jovanov – namamo dilemu.
Jovanov je za lokalne medije početkom oktobra izjavio da „pojedini kanali u Uljmi i Vlajkovcu, koji su iskopani u ranijem periodu iz potrebe za odvodnjavanjem poljoprivrednog zemljišta sada su po prvi put čišćeni“.
Na pojedinim delovima kanali su toliko bili zarasli u drveće i žbunje, da je izvođačima radova bilo lakše da iskopaju nov kanal paralelan sa postojećim nego da očiste i iskrče stari.
No, sve je ovo sada nevažno: i javno priznanje Slobodana Jovanova da su pojedini kanali po prvi put čišćeni tek 2020, i kopanje novih kanala, i fotografije drveća koje buja iz kanala, i to što je osiguravajuća kuća odbila da mi isplati osiguranje tvrdeći upravo suprotno od Apelacionog suda: da šteta na mojim njivama nije od elementarne nepogode, već od prekomerne vlage zbog zapuštenih kanala…
Sud je odbacio moju tužbu i morao sam da platim 450.000 dinara na ime sudskih troškova, jer Grad Vršac po oceni sudija nije kriv.
Ali, znate šta – nije mi žao i ne kajem se!
Pobunio sam se protiv očigledne nepravde, protiv korumpiranog državnog aparata, protiv korumpirane lokalne samouprave.
Digao sam svoj glas želeći da ličnim primerom ohrabrim i druge ljude, da se ne plaše i da ne odustaju od borbe za svoja prava koja nam svakodnevno krše.
A kada bi poljoprivrednici hteli javno da kažu ono što za sada pričaju između sebe, rekli bi da nikada nije bilo gore u poljoprivredi.
Od 14 hiljada dinara subvencija za 100 hektara za vreme „žutih“, spali smo na 5.000 dinara za 20 hektara.
Posebno poniženje za svakog časnog i vrednog paora je da se sada najgori među nama nalaze u savetima seoskih mesnih zajednica i da se oni nešto pitaju u selu samo zato što su lojalni članovi Srpske napredne stranke.
O malverzacijama sa komasacijom i licitacijom poljoprivrednog zemljišta da i ne govorim.
Iako sam izgubio ovaj sudski spor, ja verujem da se za pravdu i istinu uvek vredi boriti bez obzira na cenu i lične žrtve.
Zato pozivam sve časne ljude da ne odustaju od borbe za svoja prava, jer mi nemamo ni rezervnu državu, ni rezervni život.
Duboko verujem da će vrlo brzo naši sudovi ponovi biti slobodni i nezavisni i da će pravda biti dostižna i za nas obične poljoprivrednike.
Autor je poljoprivrednik iz Vlajkovca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
