Za njima ne zvone zvona

Odabrala je ubice, dala im državno oružje, gorivo, kamione, razna vozila za rukovodioce službe bezbednosti koji su bili u blizini mesta zločina, što u obližnjoj kafani, što u kukuruzima, da nadgledaju sprovođenje državne politike ubijanja građana koji smetaju vođi i njegovoj veštici sa Dedinja.

Meni su tada ubili brata Veselina, čoveka koji nikome ništa osim dobra nije učinio, i prijatelje Zvonka, Vučka i Gagu, nevine i čiste i pred bogom i pred ljudima.

To nikada neću ni oprostiti ni zaboraviti.

Ubila je ta državna banda nalogodavaca, organizatora i izvršilaca i Ivana Stambolića, bivšeg predsednika države, Slavka Ćuruviju, vlasnika opozicione novine, sudiju Simeunovića, Dadu Vujasinović, novinarku, Žiku Petrovića, direktora JAT-a, i mnoge druge građane koji su se bilo kako zamerili Vođi i Slavujki iz Požarevca.

Taj državni teror nad građanima koji nije bio samo diktatura nego i surova politika ubistva nezapamćena u demokratskoj Evropi i svetu, danas, ni svih ovih godina pre u Srbiji niko i ne pominje, niti osuđuje ni to vreme, ni te ljude koji su većinom ostali nekažnjeni i na visokim su pozicijama u službi i svim institucijama u zemlji.

Žrtve su predmet osude, njihove porodice odgurnute na marginu društva, deca im bez posla, stranka koja je bila predmet progona i likvidacije marginalizovana, satanizovana izmišljotinama službe, i utisak je da bi trebalo da nestanemo jer smetamo opštoj sreći službi koje zapravo vladaju državom. „Ne postoji ni vlada ni skupština ni predsednik ni premijer ni mediji, sve je služba“ – kako kaže Jovica Stanišić, nekada moćnik službe a sada haški optuženik. Ja mu verujem, on zna.

Pitam se zašto država Srbija danas, ako je drugačija i ako ne podržava počinjeni teror i ubistva u državnoj organizaciji i po nalogu tadašnje vlasti, nikada ne oda poštu žrtvama svog terora, zašto ne položi vence na grobove građana koje je ona ubila, kao što polaže vence na stratišta žrtava okupatora.

Žrtve su valjda jednake i valjda sve zaslužuju istu poštu i sećanje. Možda je razlog u povratku otpisanih kojem prisustvujemo svakodnevno.

Samo još nedostaje Slavujka, veštica sa Dedinja, kako su joj tepali građani, a i ona je u dolasku.