Za ratne zločine treba suditi samo političarima

Međunarodno ratno pravo ostaje skup lepih i humanih težnji grupe idealista profesora prava koji sa realnim ratom nisu imali veze odn. živeli su u nekim svojim svetovima. Što su uspeli da velike i male države dovedu za pregovarački sto i da ispotpišu razne konvencije to je više posledica pritiska „duha vremena“ i optimizma koji je vladao celom la belle epoque (kraj 19. stoleća) nego stvarnim željama potpisnica da se „rat humanizuje“ (kojeg li contradictio in adiecto!) Inače su svi političari i vojničine držali fige iza leđa i niko nije ozbiljno mislio da ispoštuje pravila konvencije, odn. selektivno ih je poštovao dok mu je dobro. Ipak, Haške konvencije su koliko-toliko ispoštovane u ratovima 20. veka kada su međusobno ratovale državne vojske i to ukoliko su obe zaraćene strane bile potpisnice konvencije.

Kao pravi primer državnog licemerja možemo uzeti unutrašnje ratove kada regularna vojska ratuje protiv neke neregularne (gerilske, partizanske) formacije. U ovo spadaju rat suverene države protiv dela svog stanovništva koji su se podigli na oružje, ali i rat okupatora protiv pobunjenog naroda koji ne prihvata okupaciju pošto je njegova regularna vojska kapitulirala. Naoružani civili, prema Haškoj konvenciji, imaju se smatrati zaraćenom stranom ukoliko ispunjavaju četiri uslova: da imaju jasnu komandu i subordinaciju; da imaju naročitu oznaku vidljivu na puškomet (to ne mora biti uniforma već samo oznaka); da neskriveno nose oružje i da se i sami pridržavaju zakona i običaja rata. Malo ima primera da je neka država odn. okupator pobunjenom stanovništvu sve i kada je ispunilo gornje uslove priznala status zaraćene strane te samim tim i njegovim borcima prava koja proističu iz statusa ratnog zarobljenika. Uobičajeno, za svaku državu i za svakog okupatora oni koji im se suprotstavljaju su: bande, buntovnici, teroristi, kriminalci, ustanici, fašisti, komunisti… Iako bi priznanje statusa zaraćene strane umanjilo strahote rata i smanjilo patnje civilima – iz političkog razloga se ne priznaje takav status jer bi se time tobože priznala jednakopravnost obe strane i legitimisana borba koju pobunjenici vode. Politički razlog preovladava nad pragmatičnim i ljudskim ciljem da bude manje stradanja na svim stranama. To ne treba da nas čudi jer oni koji odlučuju i teoretišu obično ne stradaju.

Takva politička i pravna gledišta dovode nas i do takvih izopačenih teorija kakva se javljaju u novije vreme u Hrvatskoj kako je NDH kao međunarodno-pravno priznata država (zaista je to bila jer su je priznale osim članice Hitlerove koalicije još i neke neutralne države) imala „pravo“ da svim silama odbrani svoj „suverenitet i teritorijalni integritet“ pred partizanima („Srbokomunisti“) koji su kao nedržavne jedinice bili „bande“ i „teroristi“!!! Ili slična teorija u Srbiji po kojoj su nemačke trupe u sadejstvu sa Nedićevom žandarmerijom (iako Srbija tada nije bila država već prosto okupaciono područje) imale „pravo“ da uguše ustanak svim vrstama represalija nad civilnim stanovništvom kao „legitimnom“ odmazdom zbog podrške partizanima koji su ugrožavali red i mir!!! A ta „banda“ je prekršila međunarodno pravo vodeći neregularnu borbu iako je u ime vojske Kraljevine Jugoslavije đeneral Kalafatović potpisao kapitulaciju. Dalje su u takvim perverznim tumačenjima Žikica Jovanović Španac i drugovi „teroristi“ koji se bore protiv „legalnog“ okupatora koji je ovlašćen da održi red i mir dok se rat ne završi i potpišu mirovni ugovori.

Možda je to tako posmatrano sa papirološke i paragrafske tačke gledišta, međutim, sa moralne strane gledano niko ne može oduzeti pravo slobodoljubivim ljudima da se oružjem bore za slobodu svog naroda ili klase ili čega drugog. Dalje, da li je bilo kakva država sa bilo kakvim uređenjem, na primer ona koja ne poštuje bilo kakva ljudska i politička prava svojih građana u celini ili nekog njenog manjinskog delu, da li je ona samim faktom što je država (odn. poseduje teritoriju, stanovništvo i vrši vlast) postala „bog“ koji može u cilju održanja same sebe činiti sve moguće zločine? A da oni koje ona ugnjetava ne smeju da joj pruže otpor jer bi time postali „paravojska“ i „teroristi“? Nego moraju da se pomire sa svojim položajem kakav god on bio da bi bili u skladu sa „međunarodnim pravom“.

Kada su se pre dvadeset godina na delu teritorije Srbije pojavili naoružani ljudi koji su se predstavili svetskoj i domaćoj javnosti kao Oslobodilačka vojska Kosova, oni su imali uniforme, oznake, komandnu strukturu i neskriveno su nosili oružje. Poveli su borbu za ono što je ogromna većina Albanaca smatrala za opravdano i legitimno, kao borbu za svoje nacionalno oslobođenje i samoopredeljenje. Srbiju su oduvek smatrali za okupatora i odricali joj pravo da vlada nad njima. Savezna Republika Jugoslavija i Republika Srbija odmah su ih proglasili za teroriste i separatiste i naravno tretirale ih kao proste prestupnike zakona a medijima naredili da ispred naziva organizacije stavljaju takozvana. (Kao da se bajanjem i mantranjem može promeniti stvarnost?!) Nisu im priznali status zaraćene strane kako time ne bi „legitimisali“ njihovu borbu. Danas možemo samo nagađati da li bi sa obe strane bili počinjeni toliki zločini da su ljudski i pragmatični obziri nadvisili ideološki i suvoparni pravni pristup sukobu. Mi to ne znamo. Možda bi OVK i da je priznata za zaraćenu stranu jednako činila zločine kako ih je činila? A možda bi i druga strana to isto radila uprkos međusobnog priznanja statusa? Ali vredelo je bar pokušati.

Ono što je danas jasno to je da imamo pobednika i poraženog. OVK je uz pomoć NATO pobedila SRJ i Srbiju i kako još nije bilo primera da se sudilo za zločine onima koji su pobedili to ne treba gajiti iluziju da će specijalni sud koji je osnovan da sudi pripadnicima OVK uspeti da bilo koju presudu donese. (Iako je zadivljujuće koliko je bilo Albanaca koji su bili spremni da svedoče protiv „svojih“ koji su učinili zločine. Broj im se tokom vremena rapidno smanjio.) Haški tribunal za Jugoslaviju bio je jedinstveni pokušaj u istoriji da se sudi ne samo poraženim već i vojnicima pobedničkih strana, ali videli smo kako se to neslavno završilo, sa kakvim mizernim kaznama za pobednike.

Smatram da je iz osnova bila pogrešna ideja da se uopšte bilo kome sudi i pred bilo kojim sudom. Jalove su sve te priče o pravdi za zlodela u jednom unutrašnjem sukobu. Sve je trebalo predati zaboravu jer takva suđenja samo služe da podgrevaju mržnju i predstavljaju klicu novih sukoba. Na njima se neće doći do istine jer javnost kažnjene strane ne prihvata osude „svojih“ i tvrdi da se radi o lažnim svedocima i dokazima. Jednostavno, narod je na svim stranama dugogodišnjom indoktrinacijom ugušio u sebi opštečovečanski hrišćanski moral po kome su jednaki aršini za svakoga pa tako zločine koje su „njegovi“ počinili nad drugima smatra za opravdane i za junaštvo. One retke moralne pojedince koji hoće da svedoče o zločinima „naših“ prema drugima smatraju za „izdajnike“ i „cinkaroše“. Kad je tako, onda ni „pravda“ da neko za mnogostruka ubistva, mučenja i silovanja dobije bilo kakvu vremensku kaznu, pa čak i smrtnu da je ostala, nije nikakva uteha niti nadoknada, nikoga neće vratiti iz groba niti izlečiti traume. A onaj poslednji argument da će kazna preventivno uticati da se u budućnosti nešto slično ne počini jednostavno pada pred činjenicama. Kada su kažnjeni nacistički rukovodioci u Nirnbergu, čovečanstvo se još tada zaklinjalo „nikad više“ pa se opet sve ponavljalo na mnogim stranama a ponavljaće se opet jer oni koji izazivaju ratove računaju sa tim da će pobediti ili da se nikad neće moći dokazati njihov zločin a izvršioci su najčešće „obični ljudi“ koji su mobilisani i okolnostima prisiljeni da saučestvuju u zločinima. Političari su ti koji treba da vode računa da do rata ne dođe i na njima leži najveća odgovornost i krivica. A kada događaji već krenu, oni idu svojim neumoljivim tokom i tu ne pomažu pacifističke žalopojke. Takođe ni filmovi niti knjige na temu rata ne doprinose da se traume prevaziđu već ih samo pospešuju i kopaju po nezaraslim ranama. Nije tačno da se u SFRJ prećutkivala NDH i Jasenovac, četnici i kvislinzi. Naprotiv, mi koji smo odrasli u ono vreme znamo dobro da su nam mozgove kljukali stotinama ratnih („partizanskih“) filmova, TV serija, drama… Kao đake vodili su nas kolektivno u bioskop da gledamo „Kozaru“, „Neretvu“, „Sutjesku“, „Užičku Republiku“, „Otpisane“… Uglavnom su se ratni filmovi snimali i bili smo željni da vidimo film na neku savremenu temu. (Savremene teme su hitro anatemisane kao „crni talas“.) U ona vremena su ideolozi onog sistema govorili da to rade kako bi se mlade generacije poučile „da se zlo više nikada ne ponovi“. Onako kako nam danas neki novi ideolozi govore da se „treba suočiti sa prošlošću“ da se ne ponovi.

Frojd je postavio teoriju da traumu treba izvući iz nesvesnih dubina na svetlost razuma da bi se ona savladala. A šta ako trauma savlada nas? Ako nemamo snage da se izborimo sa njim? „Baš čelika“ ipak treba držati zazidanog i okovanog duboko u podrumu i ne dati mu da raskuje lance i izađe napolje. Teško ga je onda ponovo okovati.

Smatram da treba prekinuti sva nadgornjavanja (bila ona naučna, publicistička ili ma kakva) oko pitanja krivice za rat, ne treba praviti bilo kakve komisije za iznalaženje „istine“ jer „istina“ se u ovom slučaju neće pronaći i uvek će biti onih koji je neće prihvatiti. Nije trebalo voditi procese izvršiocima zlodela već samo političkim ličnostima koje su i najodgovornije. Suđenje vojnicima i paravojnicima niti služi pravdi niti deluje preventivno i vaspitno, već naprotiv samo stvara novu mržnju i osvežava sećanje. Takođe, trebalo bi se suzdržati za dugi niz godina od obrađivanja ovih mučnih tema na filmu, u pozorištu i u književnosti dok vreme ne sazri u nama i pretoči se u mudrost.

Autor je književnik i istoričar