Za šaku Ustava

Referendum na kome će građani da se izjasne o ovim promenama raspisan je za 16. 1. 2022. godine.

I zaista, sam tekst Nacrta akta za promenu Ustava RS (kao i Nacrt pratećeg Zakona za njegovo sprovođenje) na bitno drugačiji način utvrđuju položaj kako sudija, tako i tužilaca. No, da li nam zaista obezbeđuju bolje i nezavisnije pravosuđe?

Odgovor na ovo pitanje ne leži u normiranju odredbi koje regulišu pravosuđe, niti je cilj ovog promišljanja da na bilo koji način umanji značaj većeg odvajanja pravosudne od zakonodavne, a posebno izvršne vlasti, ali „nijedan Ustav neće moći da promeni srpsko pravosuđe, dokle god se ne promeni činovnička svest sudija i tužilaca“, izjavio je zamenik republičkog javnog tužioca Goran Ilić.

Iako potpuno saglasan sa uvaženim kolegom, primetio bih da nijedan Ustav neće moći da promeni srpsko pravosuđe (pa time ni primenu garancije sloboda i prava), dokle god se ne promeni odnos prvo prema samom Ustavu, a potom i prema nosiocima pravosudnih funkcija.

Zli jezici bi rekli da problem srpskog pravosuđa nikada i nije bio u načinu izbora sudija i javnih tužilaca (odnosno zamenika javnih tužilaca) u parlamentu, već je problem izbor „podobnih“ na te funkcije, svejedno na koji način oni bili birani. Sam način izbora nosilaca pravosudnih funkcija od strane narodnih poslanika nije prepreka nezavisnosti, stalnosti i samostalnosti pravosudne funkcije.

Bez obzira na krajnji rezultat izbora (koga god da izaberu), ovakav pristup garantuje javnu raspravu i mogućnost svakog zainteresovanog narodnog poslanika da iznese svoj stav (ili pak stav birača koje predstavlja) o svakom predloženom kandidatu za nosioca pravosudne funkcije, kako u smislu dostojnosti (kao etičke kategorije) tako i u smislu stručnosti za obavljanje funkcije na koju je predložen.

Izmeštanjem izbora iz Narodne skupštine, u savete, izgubiće se na transparentnosti i izostaće diskusije o nosiocima pravosudnih funkcija, a sam izbor će se obavljati van fokusa najšire javnosti.

Ako primetimo da je sadašnji saziv Skupštine, u odnosu na sve prethodne sazive, kako po sastavu (jednopartijski ili jednokoalicioni), a posebno po načinu rada i diskutovanja (bezmalo jednouman) incidentne prirode, te da se u Narodnoj skupštini gotovo nikada nije desilo da nemamo kritičku misao ili stav, a ipak su uvek (identično kao i danas) za nosioce pravosudnih funkcija birane podobne ličnosti, u čemu se sastoji garancija ustavnih promena da će postojati manji uticaj od strane izvršne vlasti prema 11 članova saveta (bilo sudstva bilo tužilaštva) nego prema 250 narodnih poslanika?

U čemu se sastoji novoproklamovana garancija nezavisnosti? Sve i da isključimo uticaj izvršne vlasti, da li taj uticaj (možda čak i veći) neće doći od strane trećih, zainteresovanih lica? Zamisliv je sudski postupak moćnim i beskrupuloznim kriminalcima (ubistvo premijera, zaplene velikih količina narkotika, javnosti poznati narko-klanovi) ili prebogatim biznismenima, kojima nije svejedno (niti im može biti svejedno) ko su nosioci pravosudnih funkcija, odnosno ko ga optužuje i ko mu sudi. Možemo li zamisliti njihov uticaj na članove saveta, kako bi nosilac pravosudne funkcije bilo lice blisko njihovim interesima?

Čini se da je mnogo teže (ili neizvodljivo, izuzimajući incidentne političke trenutke) isti ovakav uticaj ostvariti prema narodnim poslanicima, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog broja istih. Neko će primetiti da je za izbor nosioca pravosudnih funkcija dovoljna većina prisutnih narodnih poslanika. Slično je u savetima.

Potrebno je samo osam glasova članova saveta i imaćete svog „nezavisnog“ tužioca, ili „nezavisnog“ sudiju. Predloženim promenama pet od 11 članova Visokog saveta sudstva nije iz redova sudija. Doduše, istina je da nisu ni iz zakonodavne, ni izvršne vlasti, ali ih oni predlažu i biraju. Kriterijumi za izbor člana saveta koji nisu iz reda sudija, osim propisanog standarda „ugledan pravnik“, nisu predviđeni. Saglasan sam i da Ustav nije mesto gde se ovi uslovi propisuju, no ipak…

Možda je najspornija brzina ovih ustavnih promena i upadljivo odsustvo najšire javne rasprave o izmenama Ustava. Da, bilo je više javnih slušanja organizovanih od strane Narodne skupštine, ali suštinski od 2018. godine (i utvrđivanja prvog predloga ustavnih promena), pa do maja meseca ove godine, nije se desilo ništa. Ili gotovo ništa. Onda je juna meseca definisan Nacrt ustavnih promena, a već početkom naredne godine (16. januara 2022), na referendumu, izjasnićemo se na pitanje: „Da li ste za potvrđivanja akta o promeni Ustava Republike Srbije?“

Prostom većinom izašlih građana (ili vojskom od 750.000 članova?) rešiće se položaj pravosuđa u Srbiji. Tri meseca posle usvajanja Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi i tri meseca pre parlamentarnih izbora, Srbija će okončati posao oko ustavnih promena u odnosu na jednog (možda i jedinog) garanta sloboda i prava građana. Mora. Za slučaj da se sve ne završi do parlamentarnih izbora, u novom skupštinskom sazivu bi sve krenulo ispočetka. Ali znamo li gde idemo? Znamo li šta radimo?

Zaslužuje li promena Ustava „hitnost“ u odlučivanju, zaslužuje li „muk“ u najširoj javnosti, da li je položaj pravosuđa primarno pitanje nosilaca pravosudnih funkcija, ili je ipak od najveće važnosti za sve građane Republike Srbije?

Iako nas posle ustavnih promena neminovno čeka set pravosudnih zakona kojima će se i bliže i preciznije urediti pravosudni sistem u Srbiji, čini se da je uvaženi kolega Goran Ilić ispravno uočio da reforma pravosuđa nije samo normativna stvar, već da nužno moramo da promenimo sistem obrazovanja, da učimo sudije i tužioce da budu slobodni, ali i da je neophodno da se promeni ukupna društvena atmosfera. Bez svesti o svrsi i ulozi pravosuđa i najbolja norma je besmislena i zasigurno će biti zloupotrebljena.

A referendum? Izašli na njega ili ne, izjasnili se za ili protiv ustavnih promena, da li ćemo znati šta smo dobili, šta ćemo dobiti i da li će to šta dobijemo zaista biti nezavisno pravosuđe?

Autor je advokat iz Novog Sada