Za sve naše Anđelije

Jedna divna i plemenita duša krila se iza odlučnog pogleda i plavih očiju u koje je mladost sakrila roj iskričavih zvezda.

„Ja sam Srđan Milivojević“, predstavio sam se svojoj koleginici.

„Ja sam Anđelija Arbutina.“

Neki ljudi dobiju ime koje ih najbolje opisuje za ceo život. Anđeosko ime za anđeosku lepotu i dobrotu. Kako se lako pamtilo to ime. I kako se lako izgovaralo kad su te iskre postale najsjajnija odličja na olimpijskim, svetskim i evropskim košarkaškim takmičenjima. Još se sećam mog kuma kako grli televizor kada je Anđelija pogodila koš u poslednjoj sekundi u polufinalu Olimpijskih igara u Suelu i vrišti:

„To, Anđooo… tooooo!“

Zvezdani roj u očima Anđelije Arbutine je sijao i izgarao za Crvenu zvezdu, za reprezentaciju, za košarku. Za Srbiju.

Nisam kasnije sretao svoju koleginicu. Život nas je odneo svojim putevima. Ali sam navijao za nju kad god je igrala. Sigurno, samouvereno i vazda mladalački lepršavo, dominirala je na parketu košarkaških terena.

Ne znam ni kada je okončala karijeru. Znao sam da se udala i da ima dve ćerke. Kao i mnogi slavni sportisti koji su nam doneli pregršt medalja i pobedničke radosti, živela je svoj život jedne normalne žene, majke i supruge ne eksponirajući se u javnosti, kraj supruga poznatog sportskog voditelja.

A onda sam jutros pročitao vest da je neki bahati podlac, umišljeno silan i moćan, posle bezazlene svađe u saobraćaju, kolima namerno udario u Anđelijno vozilo u kom se nalazila naša proslavljena košarkašica sa ćerkom i da joj je nakon toga slomio zglob ruke koja je nepogrešivo pogađala koš a nama donosila nemerljivu radost.

Policija je uhapsila nasilnika. Tužilac i sudija će, nadamo se, uraditi posao za koji su plaćeni i za čije vršenje su položili zakletvu.

Ali ostaje hiljade pitanja. Sve jedno da li je siledžija znao na koga je nasrnuo. Zar na majku sa detetom, kabadahijo? Zar na Anđeliju? Na svetsko i olimpijsko srebro. Na lavicu koja je verovatno braneći dete i svoje lično dostojanstvo dočekala da joj posle svega što je uradila za ovu zemlju, baš tom rukom rešetajući protivničke koševe, neko slomi zglob. Da bi pokazao koliko je sve u ovoj zemlji otišlo u bestragiju.

Zašto se silnici u ovoj zemlji Nedođiji fizički iživljavaju nad ženama? O kakvom kompleksu je ovde reč i o kakvom poremećaju svakog poimanja žene?

Sumnjam da bi siledžija izašao iz kola da je Anđelija bila u kolima sa suprugom, našim sportskim novinarom Slobodanom Šarencom. Da je kojim slučajem i izašao, teško bi se u isti auto i vratio. Ali na ženu sa detetom je tako lako nasrnuti.

Pokušaću narednih dana da se kao narodni poslanik vidim ili makar čujem sa koleginicom anđeoskog osmeha. A onda ću morati sa svojim kolegama da predložim nov, stroži zakon za one koji svoju muškost dokazuju na ženama i deci.

Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude. A neljude još bolje.

Koleginice, košarkašice, pobednice, ženo i majko, neka ti oči i dalje budu pune zvezde što sijaju kao medalje koje si nam darivala. U tamnoj noći taj sjaj je najbolji putokaz za sve koji veruju da će dobrota pobediti zlo.

Ovog puta ne navijamo za tebe. Ovog puta igramo u istom timu. Do pobede.

Ne daj se, pobednice! Ne damo te ni mi!

Autor je narodni poslanik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.