Za vlast smo izdajnici, Kurtijevi plaćenici, a za crkvu ne postojimo

Naime, posle više molbi upućenih Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom, gospodinu Porfiriju i Njegovom preosveštenstvu episkopu raško-prizrenskom gospodinu Teodosiju, da budemo primljeni kako bi ih u neposrednom razgovoru upoznali sa stanjem našeg stradalnog naroda na Kosovu i Metohiji i našim predlozima za rešavanje velike krize, nismo dobili nikakav odgovor.

Nažalost, preosvećeni vladika Teodosije prećutao je naše pismo iz januara 2023. godine, kada smo predložili održavanje Crkveno-narodnog sabora kako bi skrenuli pažnju javnosti i vlastima o egzodusu „na delu“. Odgovorio nam je na pisma iz avgusta 2023. godine kada smo ga pozvali da blagoslovi održavanje Sabora srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, koji je odložen zbog zabrane vlasti (srpskih) održavanja Sabora u svim domovima kulture u srpskim opštinama na KiM, obrazlažući da se „Crkva ne bavi politikom“. „Prećutao“ je i poziv da blagoslovi

Sabor, koji je zbog zabrane održavanja na Kosovu održan u Beogradu novembra 2023. godine.

Takođe i Njegova svetost patrijarh Porfirije je „prećutao“ pet naših molbi, tri pisma iz februara prošle, 2023. godine, i dva pisma iz marta ove godine, kojima smo tražili prijem kod NJegove svetosti, kako bi razgovarali o stanju u kome se nalaze Srbi i južno i severno od Ibra i o onome šta nam valja činiti.

Od Njegove svetosti i posle pet molbi, niti smo primljeni niti smo, pak, dobili bilo kakav odgovor, ni pozitivan ni negativan. Kao da nismo pisali, kao i da ne postojimo. Od NJegovog preosveštenstva dobili smo odgovor kroz javno saopštenje(!?) nakon našeg zahteva da Sabor održimo u porti manastira Gračanica, ponavljajući „da se crkva ne bavi politikom“, upozoravajući nas na ono što je nama i te kako dobro poznato, objašnjavajući nam da je uloga „… najstarije srpske duhovne i narodne institucije na ovim prostorima, koja neprekinuto vekovima deluje, šireći evanđelje, okupljajući narod oko vere u Hrista Gospoda“, kao i „… da se Srpska pravoslavna crkva ne bavi politikom“!?

Što to nikad niko nije dovodio u sumnju.

Poštovana gospodo arhijereji, niko, ama baš niko ne postavlja pitanje primarne uloge Crkve i daleko bilo da osporava Crkvi „da širi jevanđelje okupljajući narod oko vere u Hrista Gospoda“, zato ona i traje i opstaje vekovima. Međutim, u tradiciji naše Crkve je da se u ključnim i preteškim vremenima kao što je današnje, ona ima ključnu ulogu u sabornosti naroda.

Pogotovu kada je njihovo stado: prevareno, razbijeno, obezglavljeno, ostavljeno, prepušteno agoniji i nestajanju. Danas je baš tako, možda i nikad gore u njegovoj istoriji stradanja. Država se povukla sa ovih prostora, a iza sebe ostavila ruševine, raščerupano nacionalno biće, obezglavljen narod, prepušten agoniji. U takvom stanju Crkva dobija posebnu ulogu u spasavanju i konsolidovanju svoga naroda.

Vaša visokopreosveštenstva i preosveštenstva,

Nije nam namera da podučavamo, pogotovu ne vas, ali moramo da podsetimo na poznate istorijske činjenice da su crkveno-narodni sabori bili ključno mesto odlučivanja o svim važnim događajima u životu Srba i mesto na kome su crkva i narod (sa svojom elitom) definisali i očuvali jedinstvo i saborni duh, kao i njenom zajedničkom nastupanju sa narodom kada mu je, kao i danas, bilo najteže kako bi se skrenula pažnja odnarođenim političkim vođama na stanje u kome se narod našao.

Takođe poznato vam je da je devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka, kada je narod kao i danas ostavljen i obezglavljen, Eparhija raško-prizrenska, zajedno sa narodom, uz blagoslov blagopočivšeg raščinjenog vladike Artemija, organizovala četiri crkveno narodna sabora na kojima su donete važne odluke i koji su ohrabrili i sačuvali srpski narod na Kosovu i Metohiji u najtežim trenucima u njegovoj novijoj istoriji.

Da vas podsetimo i na delovanje blagopočivšeg mitropolita Amfilohija i današnjeg mitropolita Joanikija u odbrani Crkve i identiteta srpskog naroda u Crnoj Gori, kada su organizovali nekoliko crkveno-narodnih sabora (jula i avgusta 2018, decembra 2019…), ne smatrajući da se bave politikom. Da podsetimo na veličanstvene litije, da podsetimo i na neumorno delovanje velikog tribuna, blagopočivšeg vladike Atanasija Jevtića i njegovo hrabrenje naroda po svetom Kosovu!

Ne ulazeći u kanonske odnose, za nas su neprihvatljivi nedobronamerni pokušaji u Crkvi da se anulira i izbriše ime i uloga blagopočivšeg raščinjenog vladike Artemija krajem prošlog i početkom ovog veka. U svim prilikama pominju se s pravom patrijarh Pavle, mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije Jevtić, ali tadašnji vladika Artemije, kao da nije ni postojao, što najblaže rečeno, nije korektno. U svesti naroda ostala je za sva vremena njegova neizbrisiva uloga, kao primer delovanja zabrinutog pastira za svoj narod. Ostao je zapamćen njegov i odlazak članova Crkveno-narodnog sabora (tako su tada delovali Crkva i narod) u portu Crkve Sv. Dimitrija u Dobrotinu, jula 1999. godine, kada je hrabrio izbezumljen narod, ukazujući mu na izdaju onih koji su morali da ga štite i čuvaju! Taj njegov odlučan i hrabar nastup bio je ključan da narod na centralnom Kosovu, te preteške 1999. godine odustane od kolektivnog iseljavanja. Ostaće zapamćen i obraćanje patrijarha Pavla i tadašnjeg vladike Artemija izbezumljenom narodu sa trema konaka manastira Gračanica, jula 1999. godine…!

Podsećamo i na časno i hrabro reagovanje vladike Teodosija i oca Save (Janjića), igumana manastira Dečani, 2018. godine, kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić krenuo u javno zalaganje za razgraničenje i podelu Kosova.

Za sva vremena ostaće istorijska rečenica preosvećenog vledike Teodosija u manastiru Banjska upućena razuzdanom predsedniku Srbije nakon njegovih demorališućih izjava „mi ništa nemamo na Kosovu… ko će da ide da živi u Đakovici, u Kačaniku, da nema junaka među Srbima, kao što je bio Murat, da nema Srba u Bresju, Kosovu Polju, Čaglavici, i ako ih i danas ima, „Zašto plašiti malo stado ako nam Gospod daje silu i hrabri nas?!“, reagova je tada vladika.

Bez mnogo uvijanja hrabro je reagovao i otac Sava (Janjić), iguman manastira Visoki Dečani, suprotstavljajući se inicijativi predsednika Aleksandra Vučića za razgraničenje sa Albancima. Ostaće i zapamćeno redovno sastajanje blagopočivšeg patrijarha Irineja sa Srbima sa Kosova i Metohije koji su bili kritični prema politici aktuelne vlasti.

Zlonamerni bi rekli da je i to politika. Ne, to je bio krik pastira u odbrani svoga stada i svoga pojilišta! Ne, to nije bilo mešanje crkve u politiku, to je bila borba za narod i crkvu, to je bila borba za nacionalni opstanak! I tada smo zajedno konstatovali da kosovsko-metohijski Srbi i Crkva govore istim jezikom, odupirući se nerazumnoj politici autoritarnog vođe.

A danas?

Šta je danas drugačije, bolje, da bi Njegova svetost i Njegovo preosveštenstvo, odnosno Crkva izbegavala da se „meša u politiku“!? Danas je gore, najgore! Narod je zastrašen od militantne kosovske albanske politike, anesteziran, opijen lažima svojih vođa, i u bunilu masovno napušta svoja vekovna ognjišta. U poslednje vreme sve više kosovskih Srba umire na Kosovu i sahranjuje se van svoga rodnog mesta u centralnoj Srbiji, čak i raskopavaju kosti svojih predaka i seli ih daleko od svete srpske zemlje?!

U međuvremenu „desio se“ francusko-nemački sporazum, Ohridski dogovor, kojima se najdirektnije učestvuje u konačnom uspostavljanju „kosovske nezavisnosti“. I svi ćute!? I narod i Crkva i intelektualna elita…!? Da citiramo nepoznatog autora: „Kada jedno dete spava, tada raste – kada jedan narod spava, tada umire“! I zato ga treba što pre probuditi, ohrabriti ga da aktivno učestvuje u svom spasenju, umesto tavorenju da sutra ne bude kasno!

I zato smo podigli glas. To je i razlog što smo reorganizovali Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije, to je i razlog što tražimo blagoslov od svoje Crkve, što predlažemo da više koristi svoj uticaj u zaustavljanju tragedije na delu.

Ako nismo u pravu, to nam treba reći. Treba o tome razgovarati, podučiti svoju duhovnu decu.

Međutim, velikodostojnici kojima smo se obraćali, to uporno odbijaju.

Naši velikodostojnici dobro znaju da Srpsko nacionalno veće nije politička organizacija, niti partija, niti stranka, niti od Crkve traže da se bavi politikom… Do juče su veći broj njih bili članovi tog istog Veća i aktivno delovali zajedno sa narodom u borbi za opstanak. U hijerarhiji SNV, čiji je predsednik bio blagopočivši rašćinjeni vladika Artemije, posebnu ulogu i zasluge imao je i današnji episkop raško-prizrenski Teodosije.

Zahvaljujući zajedničkom delovanju naroda i Crkve tih godina, narod je opstao i ostao na svojim vekovnim ognjištima. I danas naša Crkva i svi dobronamerni ljudi s pravom ističu njenu ključnu ulogu u tom teškom vremenu, ne samo zaštite crkve i svojih vernika već i odbrane nacionalnih i državnih interesa.

I zato ne želimo da ćutimo, i zato tražimo razgovor, predlažemo i molimo da se razgovara o mogućnosti održavanja Crkveno-narodnog sabora! To bi bila prilika za saborovanje i ohrabrenje naroda, njegove uspavale političke i intelektualne elite. Jer danas na razbucanom Kosovu, gde su nas svi izdali, osim Crkve, ne postoji druga pokretačka snaga u borbi za spasenje!

Nažalost, umesto razumevanja naše iskrene brige, neki crkveni velikodostojnici krenuli su u prozivke onih „koji se sami retko pojavljuju na crkvenim bogosluženjima (ko su „oni“, i koje ih to službe prate!?), ili one koji su svoje porodice sklonili sa Kosova i Metohije i sami se povremeno pojavljuju kao navodno jedini zaštitnici naroda“, ne imenujući „one“(!?), pokušavajući da na taj način devalviraju dobre namere i uzvišene ciljeve članova Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije i pokušaja njihove diskreditacije i eliminisanja. Isti rečnik, iste kvalifikacije, nervozno, baš onako kako čine vlast i političari, a što ne bi trebalo da bude svojstveno crkvenim velikodostojnicima!? (videti: Saopštenje Eparhije raško-prizrenske od 10. 10. 2023. godine).

Međutim, i pored svega, želimo da verujemo da je razlog, u nesporazumu i „nerazumevanju“ naših uzvišenih ciljeva, u nadi da će se nesporazumi prevazići u razgovoru pastira sa svojom duhovnom decom. Do tada, nastavljamo da delujemo bez blagoslova naše Crkve. Da na svetom Kosovu, na svoj način, vodimo borbu za opstanak našeg naroda i naše države i Crkve, bez podrške države i bez blagoslova Crkve.

Za vlast smo izdajnici, Kurtijevi i strani plaćenici, a za Crkvu, prema dosadašnjem odnosu naših velikodostojnika, u najmanju ruku, ne postojomo!? Naš je utisak da i za jedne i za druge tzv. Srpska lista je jedini pravi način nacionalne borbe. To što „srpske“ vlasti guše pluralizam među Srbima sa Kosova i Metohije, nije čudno. Ali, da Crkva ne prepoznaje ili ignoriše drugačije mišljenje je, u najmanju ruku, nepravedno.

I na kraju, Vaša visokopreosveštenstva i preosveštenstva,

Sa pažnjom i ushićenjem pratimo kada NJegova svetost prima našu braću prognanu iz Republike Srpske, Republike Srpske Krajine i drugih srpskih zemalja, iz dijaspore, sa predstavnicima Srpskog nacionalnog veća Srba u Republici Hrvatskoj, ali nikako ne razumemo zašto Njegova svetost uporno odbija da primi, ili bar da odgovori makar i negativno, na pisma koja mu upućujemo mi Srbi sa Kosova i Metohije, da bi bar znali da on zna da postoje neki ljudi na stradalnom Kosovu koji, na svoj način, uz duboko neslaganje i protivljenje sa onim što aktuelna vlast Srbije čine na Kosovu i Metohiji, i uz poslednje ljudske napore u zaustavljanju egzodusa našeg naroda. Ili je to možda i ključni razlog!

U očekivanju poziva, želimo Saboru uspešan rad.

S verom u Boga!

Momir Stojanović, predsednik Srpskog nacionalnog veća Kosova i Metohije, Gračanica
Momčilo Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog foruma, Gračanica
Slaviša Ristić, predsednik NP Srba Kosova i Metohije „Otadžbina“, Kos. Mitrovica