Za ženu najbolje da bude muško

Nakon ovog odgovora na pitanje „Kritičar ili kritičarka?“ u intervjuu u Danasu, jednom od retkih listova koji se trudi da izražava rodnu ravnopravnost na simboličkom planu, ‘kritičar’ je dodala: „Ali, gle apsurda, kritičke osvrte mahom pišu žene zato što su strpljivije i istrajnije.“ Još veći apsurd je što se rodno osetljivom jeziku, čija je funkcija da žene učini vidljivijim u javnoj sferi upisivanjem u jezik njihov rad i doprinos i samim tim pospeši njihov marginalizovani položaj, najviše protive upravo žene.

Ono što je sporno u „zvuči podsmešljivo“ percepciji jeste to što nam ona otkriva mizogine predstave u društvu. Ona je odraz patrijarhalne svesti koja još uvek nije spremna da prihvati ženu u ozbiljnijim područjima života i rada. Nazvati zanimanje koje zahteva jači intelektualni napor ženskom imenicom deluje smešno jer takav naziv upućuje na nešto što doživljavamo kao subordinirano, manje vredno pa prema tome i nedovoljno kompetentno za takvu vrstu posla.

Iako su žene odavno zauzele visoke društvene pozicije, mi ipak jezikom, koji je dakako odraz našeg mišljenja, pokazujemo koje je najpoželjnije njihovo mesto u profesionalnoj hijerarhiji. Nisu nam smešne čistačice i sobarice, što su čak i formalni nazivi za ova zanimanja (nema ono čistač i sobar kao neutralni muški rod), kao ni učiteljice i vaspitačice (neće se valjda muškarac baviti decom), ali su nam zato akademkinje, dekanice, hirurškinje gotovo nedopustive. Kao da feminizacija tih naziva narušava ugled profesija doskoro rezervisanih samo za muškarce, a ako je izrazito muški domen, kao vojska i policija, žena će imati i adekvatnu – mušku – odeću. Najbolje joj je da postane muškarac da bi bila adekvatno vrednovana. Neka radi, ali nek bude muško.

Ako za nešto imamo empirijske podatke na polju roda i jezika u Srbiji, to su imenice koje znače zanimanja i titule. Mnogo argumenata je priloženo tezi da se femininativi koriste kada ženu treba staviti u negativan kontekst (novinski naslov „Ministarkina savest u papučama“ jedan je takav primer iz istraživanja), dok se ozbiljnost diskursa i poštovanje prema ženskoj osobi obezbeđuje imenicom muškog roda („Novinar kojeg nije bilo moguće lagati“, recimo, naslov je teksta o pokojnoj Dadi Vujasinović). Zahtev za doslednu upotrebu imenica ženskog roda jeste zahtev za izbegavanje seksističke upotrebe jezika. Zahtev za korišćenje rodno diferenciranih oblika (građani i građanke) jeste jedan od zahteva za političku korektnost koja se ogleda u poštovanju i uvažavanju pola odnosno grupe koja je jezički diskriminisana. I to je ono što bismo razumeli pod pismenošću (nije pismenost poznavanje gramatičkih i pravopisnih pravila).

Uprkos argumentovanim činjenicama iz kojih su takvi zahtevi proizišli, jezička diskriminacija se i dalje gorljivo negira, a rodno osetljivo jezičko ponašanje doživljava se kao rogobatno, smešno, neprirodno i kao nasilje nad jezikom. A stvari zapravo stoje obrnuto. Kako je srpski jezik prirodno rodno osetljiv zbog kategorije roda, te su ove „smešne“ imenice spontano nastale iz potrebe da adekvatno imenujemo žene, istovremeno poštujući gramatička načela (reći „kritičar je dodala“ jednostavno nije gramatično), upravo suzbijanje ovih oblika predstavlja nasilje nad jezikom, koje je produkt patrijarhalnih predstava o ženi i njenom mestu u društvu i težnji da se održi muška dominacija.