Zaborav ili licemerje

Ali neću se u ovom tekstu baviti posebno ni jednom od ovih afera, niti ću analizirati postupke Šapića, Vučića, Đilasa, Jeremića… ili bilo kog drugog političara. Njihovi potezi su uvek racionalni, pragmatični, proračunati i u interesu osvajanja političke moći iza koje se uvek krije materijalna korist. Oni znaju šta govore i zašto nikad ili retko kad rade to što govore. Oni znaju zašto plaćaju raznorazne lezileboviće da pod maskom analitičara, politikologa, medijskih stručnjaka, akademika, učestvuju u njihovim lutkarskim igrama i glume stručnost i ozbiljnost.

Sve mi je to jasno. Ali mi ostaje misterija licemerja na koju su spremni obični, mali ljudi koji izginuše na društvenim mrežama, slavama, u kafanama… braneći jednu, drugu ili treću opciju. Da li se radi o licemerju ili kulturi sećanja, odnosno zaboravu, nisam siguran. Ali to je svakako fenomen za sebe.

Zar smo sve zaboravili? I sad je politička tema spajanje SPAS-a sa SNS-om? Čitam naslove „Šapić – Vučićeva marioneta“. Pa tom analogijom i Borko Stefanović je Đilasova marioneta. Nije li se pre samo dve – tri godine Levica Srbije spojila sa SSP-om? Postoji li neko na političkoj sceni Srbije da nije negde prešao? Kako je Šapić od obožavanog Đilasovog pomoćnika postao omraženi Vučićev kandidat za gradonačelnika? Kako je od obožavanog sportiste postao neobrazovani Gangula? Jesmo li zaboravili da su najbliži Đilasovi saradnici dok je bio gradonačelnik bili Milan Krkobabić, zamenik; Aleksandar Antić, predsednik skupštine Grada; Miroslav Čučković, član gradskog veća…

Kako smo došli dotle da najbliža Đilasova saradnica Marinika Tepić ne sme više da kaže da se u Srebrenici desio genocid? Kako smo došli dotle da je potpredsednica SSP-a Ana Stevanović koja je 2018. bila na listi DJB i Dveri „Da ovi odu, a da se oni ne vrate“ ili u prevodu „Da Vučić ode, a da se Đilas ne vrati“ sada najbliža Đilasova saradnica, ona koja se u DJB-u istakla brojnim tekstovima protiv Dragana Đilasa. Kako smo došli dotle da se sada sablažnjavamo sa raznoraznim Jutkama i Palmama a isti su decenijama poslanici u Skupštini? Svi su sve znali, ali su ćutali, što potvrđuje i priča gospođe Sande Rašković Ivić iz 2011. godine, sada potpredsednice Narodne stranke, a tada ambasadorke Srbije, o podvođenju maloletnica od strane Palme počasnom konzulu Srbije u Rimu profesoru Veraldiju. Pa zašto ste ćutali gospođo Rašković Ivić?

To što je tema od opšteg značaja Nebojša Stefanović je logično jer se radi o ministru. Ali komentari u smislu zamerki Vučiću da se radi o ličnom obračunu sa Stefanovićem preko stranačkih odbora je možda i istinita, ali pitanje je zašto je to nešto što nas iznenađuje. Jesmo li zaboravili kako je Dragan Đilas isključio Vuka Jeremića iz DS-a, ili kako je Vuk Jeremić preko noći izbacio Nikolu Jovanovića iz Narodne stranke? Ili kako je Zoran Lutovac izbacio desetine, ako ne i stotine članova iz DS? Kako smo prošli put od toga da Dragan Đilas tvrdi da je Rio Tinto razvojna šansa Srbije do toga da traži da se Rio Tintu oduzme licenca za rad? Kako smo progutali to da u ponudi SBB-a nema Euronews Serbije, dok istovremeno kukamo da se N1 uvrsti u kanale Telekoma? Kako?

Ne mogu da procenim jesmo li zaista toliko zaboravni ili smo toliki licemeri? Ali ono što zasigurno znam je da nije ni do Vučića, ni do đilasa, Jeremića ili Tadića… Do nas je! Za to što nam se dešava je, naravno, odgovorna vlast. Ali opozicija, zarobljena u svojoj prljavoj prošlosti i licemernoj sadašnjosti nije u stanju da pruži nadu biračima. Devedesete su bile mnogo teže i tragičnije godine, ali ono što je opozicija tada uspevala da pruži građanima, a što danas nikako ne uspeva, bila je nada.

Autor je producent