Zaboravljeni Dvorski kompleks

U trenutku kada su strane reči, u prvom redu anglicizmi okupirali naš jezik u toj meri da ga je svakim danom sve teže prepoznati, kada su njegove lučonoše polupismene starlete koje ne silaze sa malih ekrana, u trenutku kada je naša istorija gurnuta pod najdublje arheološke slojeve ovog prostora da je mogu dosegnuti samo oni najsvesniji i najuporniji, kada nam je etnička pripadnost duboko ugrožena višedecenijskim sistematskim podmetanjem navodne genocidnosti i revidovanjem istorije koje seže stotinu godina unazad, kada je naša Crkva kao ovozemaljsko otelotvorenje naše vere, predmet napada sa svih strana, ostala nam je kultura kao poslednja linija odbrane našeg identiteta i našeg postojanja, u kojoj svi imamo prilike da učestvujemo. Ostala nam je kultura, kao nasleđe naših predaka, ali mi danas nismo baš sasvim sigurni šta bismo sa njom.

Za vreme Drugog svetskog rata ministar finansija u vladi Vinstona Čerčila rekao je da bi Britanija trebalo da smanji sredstva koja se izdvajaju za umetnost, kako bi se podržali ratni napori. Čerčilov odgovor je bio: „Pa, za šta se onda borimo?“ To je odličan citat, mada nije sasvim sigurno da li je Čerčil to zaista rekao. U najmanju ruku, on je verovao da kultura čuva moral u ratu, bilo mu je veoma stalo da pozorišta ostanu otvorena i snažno se protivio ideji prebacivanja umetničkih dela iz Nacionalne galerije u inostranstvo, smatrajući da je bolje da budu bezbedno sklonjena u podzemne prostorije. Poenta je da je čak i Čerčil, koji je bio „jastreb“ u politici, verovao da je dužnost vlade da zaštiti kulturu, jer ona je od životnog značaja za dobrobit nacije, naročito u vreme krize. Tako to rade velike nacije. Kakav je naš bilans vrlo dobro znamo. Koliko dugo je zatvoren Narodni muzej, koliko Muzej savremene umetnosti, u kakvom stanju su druge kulturne ustanove od nacionalnog značaja?

Za sve ovo vreme, sasvim neprimetno, propada još jedan muzejski kompleks, biser među našim kulturno-istorijskim spomenicima – Dvorski kompleks na Dedinju. Iako je status spomenika kulture stekao samim svojim formiranjem, tek nedavno ga je i zvanično dobio. Taman na vreme da Zakonom o restituciji bude izuzeta mogućnost njegovog vraćanja u naturi potomcima kralja Aleksandra, koji ga je sazidao. O zakonom predviđenom maksimumu novčanog obeštećenja neću ni govoriti, jer bi to bilo uvredljivo. Na jednom sastanku mi je tadašnji potpredsednik vlade zadužen za Zakon o restituciji Božidar Đelić rekao da bi bilo društveno neprihvatljivo da se sada formira novi sloj milionera iz restitucije. Na moje pitanje kako mu je društveno prihvatljivo to što se stvorio sloj milionera iz tranzicije, nije imao odgovora. Ne kažem, možda bi ovaj kulturno-istorijski spomenik trebalo da ostane u integralnom obliku, u vlasništvu i na staranje države. U Evropi ima primera i ovakvih i onakvih. Država se veoma pažljivo starala o dvorskom kompleksu dok je u njemu boravio Broz, a sa ništa manje brige dok ga je koristio Milošević. Onog trenutka kada su ključevi kompleksa predati prestolonasledniku Aleksandru u julu 2001, prestala je i briga države. Logično ili ne?

Ovakvo stanje se izmenilo 2004. kada je država nastavila da radi ono što je radila i svih prethodnih godina, ali ne po sopstvenoj savesti, već na sugestiju Svetske banke. I tako sve do 2008. kada je ministar Brajović zatražio istorijsko mišljenje vlade da dvorski kompleks nije u nadležnosti Ministarstva kulture. Ovakav stav je otvorio Pandorinu kutiju bezbrojnih administrativnih problema, a koincidirao je i svetskom ekonomskom krizom. Sve je stalo na pola puta, kao što je na pola puta i status njegovih stanara. Sin kralja Petra Drugog i unuk kralja Aleksandra Prvog sada ima samo stanarsko pravo u kompleksu. S druge strane, robespjerovski ostrašćeni republikanci uzvikuju da nikako ne bi smelo da se desi da Republika plaća da „neki tamo Karađorđević“ živi i uživa u dvorovima. Ovo je obična zamena teza, jer sredstva iz budžeta se koriste isključivo za preventivnu zaštitu i promociju dvorskog kompleksa kao kulturnog spomenika. Taj iznos danas iznosi samo jednu četvrtinu iznosa za istu namenu iz 2007. godine.

U međuvremenu vlaga natapa zidove dvorova, a rđa nagriza instalacije stare preko 80 godina. Bez obzira na sve, dvorski kompleks je i dalje otvoren za posetioce, iako turističke organizacije grada i republike veoma stidljivo oglašavaju tu mogućnost u svojim ponudama. Biće da se stide i da ih je pomalo sramota, a čini se da nas je sramota i potomaka oca nacije Karađorđa. Da nije tako odavno bi im priznali status, kao što je to uradila Republika Rumunija, ili Crna Gora, koja nam je daleko bliža po svemu, a koja je 2009. donela Zakon o statusu potomaka dinastije Petrović Njegoš. A narod teško može uspešno da se kreće ka budućnosti ako se nije pomirio sa sopstvenom istorijom i nije prihvatio sopstveni identitet.

Autor je član Krunskog veća i direktor Fonda Kraljevski dvor