Zabrinuti pogled Evropske komisije

Oko poglavlja pristupnih pregovora Srbije u EU Evropska komisija nema nikakve potrebe za razumevanjem, tumačenjem, ili odgovaranjem „svojim rečima“. Zna se koji su tačni odgovori, od nezavisnog sudstva (pitanje 23) do ukidanja zabrane trgovinom GMO (pitanje 30).

Međutim, za razliku od nastavnika koji vole „bubanje“, Evropska komisija, po svemu sudeći, nema nikakvu nameru da daje jedinice, šalje na popravni, pa čak ni da pošteno iskritikuje. Kao da je sasvim zadovoljna da Srbiju, tobože perspektivnog učenika koji uporno podbacuje, iz godine u godinu vraća na jedan te isti ispit, zbunjena što ovaj, iako tu i tamo možda i ume da napreduje, često bude vidno gori nego prethodne godine. Ali nema veze, daleko je ta 2025. godina, valjda misle i jedni i drugi, ima vremena, i biće daleka, i biće vremena, verovatno sve do 2024.

Recimo, mediji, nezgodna tema podeljena u dva poglavlja. Broj deset se načelno odnosi na infrastrukturu (REM i RATEL, pristup tehnologijama, itd) a broj 23 na, jelte, sadržaj, odnosno slobodu medijskog izražavanja u okviru „fundamentalnih ljudskih prava“. Nekada davno, u doba pre ove sadašnje vlasti, medijske slobode u okviru Poglavlja 23 bile su tek kratke napomene u evropskim izveštajima. Kako se, uostalom, uopšte i moglo baviti situacijom „na terenu“, kada su Srbiji trebale godine samo da dekriminalizuje čin klevete, što se konačno desilo tek 2012. godine?

Opet, mi možemo da raspravljamo da li je i koliko taj čin bio važan ili pravičan, ali ne sa Evropskom komisijom. U svakom slučaju, od 2012. naovamo, primećuje Evropska komisija, odgovori Srbije na pitanja medijskih sloboda sve su lošiji. Primera radi, kaže na samom početku prethodni izveštaj:

„Srbija je izvršila određene pripreme po pitanju slobode izražavanja. Međutim, nije bilo nikakvog napretka u prethodnoj godini.“

To se odnosilo na 2016. godinu. A evo iz ovog sada aktuelnog:

„Srbija je izvršila određene pripreme po pitanju slobode izražavanja. Međutim, nije bilo nikakvog napretka u prethodnoj godini i ovaj nedostatak napretka sve više zabrinjava.“

U godinu dana, što je sasvim dovoljno vremena da štampani listovi od poštenih tiraža stignu do bankrota, novinari od relativno normalnog života do prosjačkog štapa, da tabloidne kampanje nesmetano unište živote i karijere, da se smene uprave javnih servisa, obesmisle medijski konkursi na svim nivoima, prekrše svakakva izborna pravila – blagonaklona, ali relativno spora Komisija stiže tek da iskaže zabrinutost. Sledeće godine nas valjda čeka „nastavak rasta zabrinutosti“, a negde kroz par godina, kada od medijske scene bude ostao samo go kostur, ona možda postane i „alarmantna“.

Međutim, medijske slobode u Srbiji odavno nisu predmet samo ovakvih uopštenih ocena. Posebno od otvaranja Poglavlja 23, koje se desilo jula 2016. godine, kritika je sve više. Uostalom, „određene pripreme“ koje je Srbija izvršila iz citata gore nije neka paušalna ocena, već jasno definisan nivo napretka ka zatvaranju poglavlja, mada poprilično nizak (četvrti najgori, od preko deset). Srbija je, na primer, napredovala od „javljanja tendencije ka autocenzuri“ (2016) do stvaranja „medijskog okruženja koje podstiče autocenzuru“ (2017), što je, reč po reč, našlo mesto i u najnovijem izveštaju. Nešto dalje, jedno iznenađenje, i najveća ovogodišnja novina, pored one rastuće zabrinutosti:

„Izjave visokih državnih zvaničnika o istraživačkom radu novinara ne pomažu u stvaranju okruženja u kojem je moguća nesmetana sloboda izražavanja.“

Po prvi put desilo se da se u jednom izveštaju Evropske komisije, pored uobičajenih pretnji i nasilja prema novinarima, nerešenih slučajeva ubistava novinara, nedostatka medijske strategije, nebalansiranog predizbornog izveštavanja, govora mržnje u medijima, sve češćeg kršenja novinarskog kodeksa, nedostupnosti javnih podataka, nedostatka sredstava za javne servise, netransparentnosti u vlasništvu privatnih medija, novinarskog prekarijata, tabloidizacije i urušavanja standarda izveštavanja, nađe i kritika konkretne izjave ovde doduše neimenovanih „visokih državnih zvaničnika“.

Da li će možda ovaj prelazak „sa dela na reči“ biti kap koja je prelila čašu – ocena koja bi najzad mogla imati efekat? Kako da ne. Pravi komentar na verovatnoću tako nečega može se lako pronaći u vrlo bogatoj riznici prikladnih narodnih izreka. Sačekajmo onda sledeću, 2019. godinu, kada će državni vrh dobiti još jedan prekoran pogled iz Evrope, još jedno nezadovoljno stezanje usana i još koju reč na rastući spisak uzroka sunovrata domaće javne sfere, dok sam bude još jednom mahao pozitivnim ocenama friziranog ekonomskog napretka. I tako će i biti sve dok Komisija ne bude rešila makar da umesto „nedostatka napretka“ uoči propadanje.

Uostalom, „propadanje“ je ocena gotovo svakog relevantnog međunarodnog aktera koji se bavi medijima u Srbiji. Ostavimo po strani za trenutak „Reportere bez granica“, u čijem je rangiranju medijskih sloboda iz 2018. Srbija imala jedan od najvećih padova na svetu (10 mesta): njihov rejting je relativan, pa zavisi i od domaćeg stanja ali i od medijskih sloboda u svim ostalim zemljama. Američki Freedom House je, na primer, u periodu od 2011. do 2017. godine Srbiji spustio vrednost indeksa novinarskih sloboda sa 33 na 49 (0 je najbolja ocena, a 100 najgora); svake od ovih godina zabeležio je bar nekakav pad. Pa dobro, ako nastavimo tako „uzlaznom“ putanjom, imamo gotovo čitave dve decenije dok ne dotaknemo stotku, odnosno dno, ako ne grešim, negde tamo 2037. godine.

Autor je novinar iz Beograda, urednik časopisa Odiseja