Začarani i nezačarani krug

A predugo nam je ovakva i trajala – populizam, tobožnja hiperaktivnost, inflacija monologa i neispunjenih obećanja, premalo iskrenosti, zamajavanje, bahatost, govor mržnje, ignorisanje i kršenje prava… Ipak, izgleda da stvari još nisu došle do totalnog apsurda – onog andrićevskog, lekovitog i prevratničkog. Stoga, s jedne strane „terajte dalje“! A s druge, ako ovako nastavite, ni bog neće moći da vas/nas pomiluje!

Da zamenimo vlastodržce – kako? Da porušimo stari a napravimo novi sistem – ko i čime?

A možda da preobražavamo ljude, narod jer jedino on može da „(po)rodi“ drugi, bolji poredak?! Ili je i ovaj i ovakav narod deo (is)tog sistema?? Dijagnoza: preovlađuuća inertnost, neorganizovanost, mentalitet, navike, primitivizam, šibicarenje, sebičnost i sujetnost, mitomanija a ujedno zaborav onoga čega moramo da se sećamo… Laži, obmane, privid, zablude. Zabrinjavajuća količina nerazumnosti i nemoralnosti, naopakog ukusa. Dominacija amaterizma umesto profesionalizma.

Pravna rašomonijada koja samo privilegovanima ide na ruku. Tromost, ne retko i nedostižnost pravde; a za odabrane – brza „pravda“ na „mala vrata“ a preko tuđeg vrata! Patriotizam kao ograničenost, retrogradnost, zatvaranje u sebe, nerealnost, odsustvo vizije i ideja. Nacionalizam kao kvazi ideologija. Povremeni izlivi negiranja antifašizma. Fušeraj i banalnost, pomodarstvo i sirovi eklekticizam bez mere.

Gledamo često s podozrenjem prema susedima. „Negujemo“ – sva je prilika još većinski – strah od Evropske Unije, od pravnog reda i uređene države, prozračnosti političkog vladanja i ekonomskog poslovanja, od potpune harmonizacije domaćeg prava sa proverenim evropskim standardima i vrednostima.

Nepodnošljivo je odsustvo, odnosno znatno ograničenje tzv. pozitivnih sloboda: prava na obaveštenost – posebno o javnim stvarima, slobode medija, prava na slobodne izbore, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava u postupcima i delotvorno pravno sredstvo, prava na pravnu sigurnost – naročito u kaznenom pravu, prava na imovinu, prava na očuvanje i obezbeđenje posebnosti, na privatnost, slabašna zaštita potrošača…

A cvetaju negativne „slobode“ kao drugo ime za selektivnu, (ne)kontrolisanu anarhiju: krađe i kraduckanja – materijalna i duhovna, sivo tržište, tolerisanje porodičnog nasilja i mobinga, netolerantnost prema razlilčitom i manjinama, korupcija, diskriminacija po partijskom ključu, neplansko i neracionalno ustupaanje javnih dobara, „džungla“ u urbanizmu, svakovrsni neregularni monopoli, tajne transakcije, prevare i malverzacije, mafijaške obračuni…

Kultura vladajućuće strukture i njenog šireg okruženja je u celini pretežno nedostatna. Policijska i vojna mašinerija u najvećem delu nisu, čini mi se, nepopravljivo vučićevski indoktrinirani. Među članovima partija pozicije i njihovim simpatizerima ima nesnalaženja i osećaja promašenosti, izneverenosti. U njihovim redovima nipošto nije zanemarljiv broj vrednih ljudi, vrednih u oba značenja. Neokaljanih a do sada mahom poslušnih, zavedenih. Treba ih podstaći da se već od danas s više pažnje i lojalnosti odnose prema zajedničkim interesima građana, Srbiji i budućim naraštajima – a ne da služe jednom čoveku, ne promašenom političkom režimu na zalasku, niti bilo kom sledećem.

Terapija: Ne može se poreći da – iako tegobno i sporo – jača, širi se kako prosvećeno narodno nezadovoljstvo, tako i ortodoksne, građanske i patriotske opozicione stranke: konsoliduju se, profilišu, ujedinjuju. Samo da ne ponove ranije sopstvene i greške trenutnih glavara.

Ulični građanski protesti, ma u kojoj formi, protiv neslobode i hoda u politički sunovrat države i društva – ne smeju se prekinuti. Uz ozbiljna i masovna akademska nepristajanja na zatiranje perspektive, ali i legitimne radničke i službeničke štrajkove zbog nezakonitosti i poniženja. A sve to praćeno narastajućom pravnom pobunom, vatrometom tužbi sudovima zbog različitih nepočinstava razulareni.

Poduže lebdeća atmosfera straha jenjava, a talas trezvenosti i javnog kritičkog govora o množini slučajeva političkog nasilja i tlačenja neprivilegovanih – raste. Nasušno je forsiranje civilizovanog dijaloga, mladosti, znanja i lepog vaspitanja. Valja prionuti na izradu brojnih stručnih projekata i novih uporišnih zakonskih tvorevina, u svemu poravnatih s onim prvorazednim inostranim.

Predlažem da se opozicioni bojkotaši ipak što pre vrate u Skupštinu i – budu li opet suočeni sa tiranijom vladajuće poslaničke većine – izazovu opostrukciju, unutrašnju blokadu takvog „parlamentarnog“ rada u plenumu. Sledstveno, kao demokratski mehanizam, neizbežni su u skorije vreme i politički izbori, parlamentarni u prvome redu, kao i na užim nivoima.

Ali – da bi oni bili fer i pošteni – nužan je prethodni korenit preobražaj izbornog sistema, jak i mnogostruk unutrašnji i međunarodni nadzor i kontrola: i biračkih spiskova, i izbornog postupka, i stroge verifikacije ishoda. A kad vođa regularno i jasno izgubi parlametarnu podršku, on će se – („)ponosno i elegantno(„) – i s“m povući, dati ostavku. Uostalom uspostavljena nova politička parlamentarna većina biće vlasna da pokrene postupak njegovog razrešenja (član 118. Ustava).

Pri tome, naredni šef države ne mora ni da potiče iz strogo partijskog miljea. Može da bude (i) neki poznati i priznati umetnik, naučnik, književnik, nezavisni intelektualac svakako; ima t“ lepih svetskih primera (Vaclav Havel, recimo). Da u okviru skromnih predsedničkih ovlašćenja – striktno po Ustavu – dostojanstveno i bez suvišne pompe obavlja svoju, maltene ceremonijalnu predsedničku misiju.

Ovih dana su oko nas sve same duge cevi, prašina i smrad. Nešto mislim: najzad smo počeli – od kanalizacije, kao onomad. Inače, greška je ne stati pred ogledalo; televizija nije dovoljna, iskrivljuje sliku. Pa se tešim: iako su mnogi od nas već poduže otupelo zaslepljeni – nadam se da će od te društvene katarakte ubrzo biti uspešno operisani. Samopouzdanje, savladivost, optimizam! I početni, mali uspeh je motivacija! Sve u svemu, ne zavrćimo ruke, nego rukave: ruke ćemo oprati naknadno, kasnije! Jer, „mali vuk nije bauk, on samo proizvodi veliki politički huk“ (autor poznat potpisniku).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu