Začuđujuća tišina akademske zajednice

Jer činjenica je da, ukoliko se navedena odredba primeni, veliki broj fakulteta u skoroj budućnosti neće biti u stanju da nastavi sa radom. Da bi se razumela ova tvrdnja, neophodno je da se malo detaljnije pogleda način na koji se finansiraju visokoškolske ustanove.

Jedan deo prihoda ustanova potiče od države i on se deli na iznos koji država daje za lične dohotke i iznos za materijalne troškove. Visina ovih prihoda nominalno je određena Vladinom Uredbom o finansiranju visokoškolskih ustanova. Uredbom je predviđeno da fakulteti koji imaju sopstvene prihode solidarno sa državom učestvuju u materijalnim troškovima i to u procentu koji odgovara udelu sopstvenih prihoda u ukupnim prihodima fakulteta. To zapravo znači da su, sa normativne tačke gledišta, finansijski odnosi države i visokoškolskih ustanova potpuno uređeni.

Problemi, međutim, nastaju u praksi. Za razliku od ličnih dohodaka koji se regularno isplaćuju prema Uredbi, naknada za materijalne troškove je godinama manja od predviđene sume. Na taj način, dug države prema fakultetima se neprekidno povećava i ne zna se kada i na koji način će on biti namiren. Iz nekog razloga, rukovodstva visokoškolskih ustanova pristaju na taj odnos. Po pravilu se, sa svakim povećanjem državnog duga, povećavaju i nadoknade koje studenti plaćaju na ime usluga i školarina. Moguće je da je ovde rečo koincidenciji, ali je istovremeno i moguće da je preovladao stav da je bolje ne zamerati se državi i ćutke preneti teret na studente, koji će se možda i malo buniti, ali na kraju ipak platiti sve što se od njih traži.

Drugi deo prihoda visokoškolske ustanove ostvaruju kroz školarine i kroz različite ugovore, počev od istraživačkih projekata do poslovne saradnje sa drugim licima. Iz ovih sredstava ustanove pokrivaju one troškove koji preostaju usled neizmirivanja obaveza od strane države, ulažu u infrastrukturu i naravno povećavaju lične dohotke zaposlenih. Sada je država odlučila da od ustanova uzme 40 odsto ove sume. Verovatno će mnogi reči da je prirodno da i visokoškolske ustanove daju doprinos ublažavanju krize. I to zaista ne bi bilo sporno da zakonodavac nije pomešao pojam sopstvenih prihoda i sopstvene dobiti. Jer, u velikom broju poslova u kojima se ostvaruju prihodi postoje i značajni rashodi. Štaviše, teško da postoji ijedan ugovoreni posao u kome je dobit 40 odsto prihoda. To nije slučaj ni sa školarinom, koja se obično doživljava isključivo kao sredstvo za povećanje ličnih dohodaka, pri čemu se zaboravlja da školovanje svakog studenta povlači i određene troškove. To je još manje slučaj sa istraživačkim projektima, kod kojih značajan deo sredstava odlazi na nabavku neophodne opreme ili na ugovore sa drugim licima, gde pored troškova nabavke opreme postoje i ugovorne obaveze prema podizvođačima ili drugim ustanovama koje rade na zajedničkom poslu. To zapravo znači da, ukoliko država uzme 40 odsto svih prihoda, u velikom broju poslova neće preostati dovoljno sredstava neophodnih da se ti poslovi i dovrše. Samo se po sebi razume da će ostati i nepokriveni materijalni troškovi, koje država ne izmiruje, da će se zastati sa razvojem laboratorija, a time i sa održavanjem kvaliteta nastave, kao i da će se smanjiti lični dohoci zaposlenih. Jedini koji iz svega toga može da izvuče neku dobit su privatne visokoškolske ustanove koje će na taj način dobiti priliku da preuzmu kadrove sa državnih univerziteta, obezbeđujući im radne uslove koje njihove matične ustanove više neće moći da im ponude. Profitiraće, izvesno je, i neke zemlje u kojima će mladi naučni kadrovi potražiti utočište.

Uvažavajući sve teškoće u kojima se zemlja nalazi zbog svetske ekonomske krize, ne vidi se na koji način će njene posledice biti ublažene ako Srbija ostane bez državnih visokoškolskih ustanova. Još manje se može razumeti tišina koja tim povodom vlada unutar akademske zajednice Srbije.

Autorka je saradnik COP-a i profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu