Zadužbinar i ruganje velikom županu

Nisam znao da li sam više fasciniran njegovom lepotom, njegovim skladom, načinom na koji je uklopljen u ambijentalnu celinu, ili njegovom monumentalnošću koju je i pored toga pratila gotovo filigranski precizna izrada.

Čitav sat sam obilazio oko ovog spomenika, ne skrivajući oduševljenje onim što vidim.

Ognjeni stub pravoslavlja i kamen temeljac svetosavlja stajao je ispred mene, dok sam upirao pogled ka njegovom vrhu pokušavajući da ugledam sjajni krst na virtuozno izvedenom svodu kupole kojom je bio prekriven njegov najviši deo.

Posebno me je zadivilo prirodno okruženje ovog remek-dela naše arhitekture, graditeljstva i umetnosti.

Poj slavuja, huk bistre planinske reke i opojni miris lipa dodatno su upotpunjavali sliku ovog savršenstva koje je izgledalo kao da je Božjom rukom preneto iz Edenskog vrta u srce Srbije.

Ovako su izgledali moj prvi susret sa zadužbinom Stefana Nemanje i moje upoznavanje sa manastirom Studenica te davne 1973. godine.

Ja sam imao osam godina, a Studenica osam vekova.

Ja sam stasavao, Studenica se nije menjala u svojoj neprolaznoj i vanvremenskoj lepoti.

Kako sam odrastao, tako sam otkrivao nove duhovne horizonte.

Poklonio sam se pred oltarom Gračaničkim i pomolio se pred freskom Stefana Uroša II Milutina, praunuka Nemanjinog, ktitora i zadužbinara mnogih hramova, pa i ovog.

Ugošćen sam za slavskom trpezom ljubavi u Manastiru Visoki Dečani, koji je podigao Nemanjin čukununuk Sveti kralj Stefan Uroš III, nazvan Dečanski. Lepotom fresaka iz Pećke patrijaršije utolio sam duhovnu žeđ sa nepresušnog vrela života.

Kada sam prvi put ugledao Pirg Svetog Save i kročio kroz manastirsku kapiju hilandarsku, shvatio sam kakve spomenike je sebi za života podigao Stefan Nemanja.

Dok je Srbije i srpstva, trajaće i spomen na njega.

Nažalost oni koji su nemanjićke zadužbine poput Gračanice i Visokih Dečana menjali za Bambilend i stan od dva ara, danas su se drznuli da se rugaju velikom županu.

Oni koji bi da razgraniče Gračanicu i Studenicu, koji bi da zadijaspore Bogorodicu Ljevišku, koji već merkaju kako da novo Jarinje naprave u porti Ravanice, danas bi da budu ktitori i zadužbinari.

Oni koji su zadužbine nemanjićke svojom politikom pretvorili u parking za NATO tenkove, oni koji su na izvolte predali naše svetinje u krvave ruke svog koalicionog partnera Ramuša Haradinaja, darujući mu pri tome i državu, oni koji razgrađuju Srbiju, danas bi da podižu spomenike onima koji su Srbiju gradili i uzdizali, koji su se za Srbiju nesebično žrtvovali, neretko ugrađujući i sebe u temelje Srbije.

Apsurdna je želja Aleksandra Vučića da u svesti ljudi ostane upamćen kao neko za čije vlasti je napravljen, sa umetničkog aspekta veoma sporan spomenik Stefanu Nemanji.

Jer Aleksandra Vučića će pokolenja ipak pamtiti kao prodavca Gazimestana, kao vlastodršca za čijeg je mandata njegovom rukom postavljen kamen temeljac velike Albanije među svetinje nemanjićke.

Visoko je podigao mač pravde Stefan Nemanja. Vrh tog mača para nebesa, njegov sev strašniji je od sevanja munja što paraju olujne oblake koji su se nadvili nad Srbijom, dok gromovitim glasom pita:

„Bezumniče, čije ovce pasu međ moštima svetih?“

Olako se naš ovovremeni „zadužbinar“ odrekao krsta zarad Trampovog penkala. Stoga i ne čudi što nije razumeo da umesto kič skalamerija za pranje para, treba da pravi veće i lepše zatvore. Jer to je „zadužbina“ i odredište svakog bezumnika koji bi da se ruga Srbiji prodajući zaveštanje nemanjićko da bi vaspostavio idolopoklonstvo haradinajsko. Nije košava ovo što fijuče kroz raskopane i razlokane beogradske ulice.

Zamahnuo je mačem pravde onaj ko sve vidi. Pa i kraj ovog zla. Taj se fijuk čuje u besanim noćima dedinjskim.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke