Zagadi pa vladaj!

Moglo bi mi se protivurečiti: naši gospodari i naši vlasnici, jer to je jedno te isto, najpre su zavladali, pa su tek onda počeli da zagađuju, i sad ne znaju šta je dosta!

Baš u Zrenjaninu – koji će postati naš Flint: rodno mesto Majkla Mura, gde gradonačelnik poji celu varoš vodom u kojoj ima olova više nego što ti duša i telo ištu – pre smešnih pedeset godina izvrtali smo čuvenu, a tek naučenu latinsku maksimu „zavadi, pa vladaj“ u „zavedi pa vladaj“, čime niko nije želeo da se istakne pred direktorom gimnazije, Ivanom Lerikom, koji je svojim postojanjem opovrgavao kliše da je latinski jezik mrtav jezik (i istina je da su jezici besmrtni).

O pobuni protiv Rio Tinta i sami ustanici govorili su kako je bunt uperen jedino protiv zagađenja, nema u njemu ni najmanjih natruha politike, a ja sam mislio: naše olimpijsko pleme je zagađivač crnji, pogubniji, a možda i dugovečniji i dugoročniji od ma koje rudarske kapitalističke tvrtke: dok blokiram, u okv. sv. mogućnosti, saobraćajnicu i bacam svoju rođenu policiju u trošak, želim da ustanovimo i izgovorimo ko je prvi pokretač svekolikog zagađenja: to ne može biti pohlepa bezdušnih stranaca, koji neumorno idu za svojim, jednim te istim i jasnim svrhama; zagađeno je svako domaćinstvo koje ima televizor, odatle svakodnevno kuljaju ili makar cure štetne supstance, a to su: laž, preterivanje, preteće poruke, omalovažavanje građana i malobrojnika koji nisu u svevladajućoj Partiji.

Kao što su pitanja morala zapravo pitanja dobrog ukusa, tako su i govor, ponašanje i delovanje vlastele najpre ekološko pitanje, koje biće rešavano tek kad zagađivači budu poraženi, kad budu bili lustrirani, kad im bude izrečena zabrana prilaska vodotocima, zemljištu, ali i kad ne budu mogli da iz uslužnih televizijskih stanica nastave sa ekološkim zulumom.

Zrenjanin je grad u kojem sam u zimu 1967/1968. mogao da se tuširam, a da nije subota, petnaest prethodnih godina kupao sam se u koritu; moje su gazde, stanodavci, kojima i ovog puta zahvaljujem, dvema mađarskim i dvema srpskim porodicama (redosled je po abecedi/azbuci) imale moderna kupatila, i vodu sam pio iz ondašnjeg vodovoda.

U Farkaždinu je SFRJ napravila česme, u centru, kod baba Smilje pekarke, pa kod Batijine kuće, i drugde, moj deda je držao korak sa napretkom pa je naš bunar, sa drvenim valjkom, lancem i vedrom, zamenio takođe ručnom pumpom, zelenom kao što će biti „Zeleno zvono“, vodu iz našeg bunara nismo pili, ali ne zato što je bila neispravna, nego nam se ukus nije dopadao, pili smo vodu koju nam je zajednica svima obezbedila; mi pioniri i budući članovi Saveza omladine razvili smo tehniku pijenja iz vlastitog dlana dok neko drugi pumpa; moji tetka i teča čija je kuća na bregu (Nabreg) pili su tamišku vodu, i mi smo kao deca leti pili tamišku vodu, što će reći da smo svi zajedno, žitelji Zrenjanina, Farkaždinci i ostali stanovnici sreza unazađeni kao što niko na starom kontinentu nije unazađen: iz naših slavina curi voda koja te ne ohrabruje da je piješ ni ako si je prokuvao; moj otac je imao osamdesetak godina, kad mu je snaha pomirisavši vodu iz vodovoda rekla da joj se ni miris ni izgled ne dopadaju, te da joj se voda čini i bakteriološki neispravnom, na šta je domaćin rekao: „E, to da kažeš Julki! Ja sam jedinac, ja ne smem to da pijem…“

Kad je već moralo nešto da se kupuje, opredeljivao se češće za pivo nego za kupovnu vodu, ali zašto bismo i dokle ćemo da kupujemo vodu, kad ju već plaćamo?

Niko se ni u ovom veku nije pretrgao da Zrenjaninu obezbedi čistu vodu, o okolnim selima da i ne govorim, naprotiv, dovedeni su hvaljeniji nego Isus investitori da zagade vazduh, a samim tim i zemlju, voda nije valjala ni pre našeg pada pred silom zvanom SNS; država ne štiti proletere, ni naše, ni vijetnamske, i to u gradu čiji se fudbalski klub s punim pravom zove „Proleter“, jer je Zrenjanin grad u kojem je proletarijat bio neko i nešto.