Zaglupljivanje naroda

Svako ko malo detaljnije prati našu medijsku scenu i kulturnu politiku mogao je da uoči dva perioda napadnog sistemskog „zaglupljivanja naroda“. Prvi je počeo krajem osamdesetih godina prošlog veka i trajao do početka ovoga veka. Drugi je krenuo negde pre desetak godina i traje još uvek. I dok su se ranije vlade trudile da to nekako pokriju, ova sadašnja to radi sve otvorenije. Nije loše podsetiti se da sukob u bivšoj Jugoslaviji nije započeo između nacija, već unutar svake nacije. Sukob je počeo između onih koji su kritički mislili i bili otvoreni za saradnju i kompromise i, s druge strane, onih koji su bili nacionalno instrumentalizovani. Dobro je poznato ko je izgubio bitku.

Tom oštrom raslojavanju i marginalizovanju društvenog uticaja kritičkih mislilaca i ljudi od moralnog integriteta značajno su doprineli industrija zabave i mediji. Starije slušaoce radio-programa podsećam na sve što se događalo sa popularnom emisijom „Zeleni megaherc“. Skidanje sa programa emisije „Utisak nedelje“ izazvao je značajnu pozornost javnosti, sa punim pravom. Međutim, taj događaj se mora postaviti u širi kontekst da bi se razumela pozadina.

Nekako nezapaženo prolazi produžavanje letnje pauze i nekih drugih TV emisija, posebno na javnom servisu, koje su se bavile analizom političke situacije u Srbiji.

Izvan interesovanja i reakcije javnosti događa se i jedna, na prvi pogled, ekonomska ponuda Telekoma, državne firme. U komercijalnoj ponudi objedinjeno je plaćanje telefona, interneta i TV kablovskog programa – Boks paket. Nema se šta zameriti, finansijski – veoma povoljno. Smanjenje troškova porodičnog budžeta jeste bitno, ali šta se nudi? I tu se otkriva namera političke oligarhije – „hleba i cirkusa“, odnosno „zaglupljivanje naroda“.

U osnovnoj ponudi kablovskih TV kanala od 46 domaćih stanica 27 pripadaju TV Pinku (dva kanala sa dečijim programom, oba pripadaju Pinku). Naravno, postoje i strani kanali, ali većina je orijentisana na industriju zabave, fenomene u prirodi i istorijske događaje. Uostalom, koliko gledalaca u Srbiji može da prati strane programe bez prevođenja? Ružičasta televizija proslavila se kao lider „jeftine industrije zabave“ devedesetih godina prošlog veka pod pokroviteljstvom „dame sa cvetom u kosi“. Nije se moglo „živeti“ od turbo-folka! Odmah posle petog oktobra vlasnik Pinka se dodvoravao novim vlastima. To je potvrđivalo i česti odlazak tadašnjeg ministra kulture Branislava Lečića kod Željka Mitrovića, sa zvaničnim objašnjenjem „da utiče na poboljšanje kvaliteta programa“.

Od pre nekoliko godina Pink uvodi i informativne emisije, kao što je Nacionalni dnevnik, ali jasno politički profilisane na strani vladajuće oligarhije. Nije slučajno zašto je vlasnik privatne TV stanice malo-malo pa u društvu Aleksandra Vučića, sa kojim je putovao i u zvaničnu posetu Rusiji. Interesna saradnja privatnih medija i političke oligarhije nije nešto nepoznato u svetu, a posebno kod nas. Nemam ništa protiv programske šeme Pinka, imam protiv medijskog monopola i agresivnosti. U svim evropskim državama postoje i uspešno rade stanice sa sličnim programom. Ali, u svim tim državama postoje i druge mogućnosti, kanali sa odgovornim informativnim programima, umetničkim sadržajima, filmovima i serijama u kojima ne dominira nasilje. Programi sa drugačijim estetskim i statusnim vrednostima. U društvima sa mudrim političarima upravo država, svojom medijskom i kulturnom politikom, značajno pomaže ovakve programe i elektronske medijske kuće bez obzira da li se radi o javnom ili privatnom vlasništvu. Ukoliko je na našoj medijskoj sceni mogućnost izbora programa različitih prema umetničkom i informativnom sadržaju krajnje ograničena, tada se očigledno radi o smišljenoj nameri kulturnog i političkog zaglupljivanja naroda. Možda situacija još nije drastična, ali proces deluje kao kod fenomena skuvane žabe – ako žabu stavite u vrelu vodu, ona odmah iskoči, ali ako je stavite u mlaku vodu i polako zagrevate vodu do ključalosti, žaba se prilagođava temperaturi, ali gubi snagu i na kraju – bude skuvana.

U tom kontekstu treba posmatrati i dramatično loše stanje našeg obrazovnog sistema – među poslednjima smo po uspehu učenika na PISA testovima; izostanak jasne kulturne politike i ponižavajući odnos političke oligarhije prema umetničkoj produkciji; prema veličini izdvajanja budžetskih sredstava za nauku, i tu smo među poslednjima u Evropi. Ali, smo zato neslavno među prvima u Evropi po masovnom odlasku mladog kreativnog potencijala u inostranstvo.

O svemu ovome naš ministar kulture i informisanja ni reči da prozbori, a i zašto bi kada to još uvek ne smeta određenim zapadnim diplomatama. Ne reaguju ni članovi RRA, nije im u interesu da se zameraju vlastima, a primaju visoke honorare. Treba se prisetiti i uloge Aleksandra Vučića u političkom instrumentalizovanju medija dok je bio ministar za informisanje. Sve ove činjenice jasno pokazuju kuda se kreće naša medijska scena, odnosno društvo.

Autor je direktor Balkankult fondacije