Zagrevanje izborne mašine u „Čairu“

Da stvar bude gora, još nema ni zvaničnog datuma izbora. Pregovori oko izbornih uslova su u toku, ali lider naprednjaka Aleksandar Vučić očigledno ništa ne prepušta slučaju.

Nezvanične informacije kažu da su na sastanku mesni odbori postali izborni štabovi i da se kreće sa kampanjom. Odmah nakon Niša, slična okupljanja organizovana su u Beogradu i Novom Sadu.

Nema ničeg spornog da stranka organizuje okupljanja, ali jedan Nišvil je čekao nedeljama odobrenje Kriznog štaba za organizovanje festivala, a naprednjaci su u Nišu kao od šale okupili 6.000 ljudi usred pandemije, u zatvorenom.

To je bio najveći politički skup od marta i pojave virusa, a sve što se dešavalo tog petka u Čairu odlično oslikava budućnost. Tačnije, sve ono što će se dešavati u samoj kampanji.

Granica između partije i države je potpuno zamagljena. Takoreći nevidljiva. Nepostojeća.

Ranije je to bilo samo kod građana. Uglavnom onih koji se dovoze autobusima. Oni nisu znali, a mnoge nije ni bilo briga, da li su na nekom okupljanju koje organizuje državna institucija ili su došli zbog SNS-a. Jednostavno su bili tu da prave gužvu i po potrebi mašu zastavama.

Sada je ista situacija i u organizaciji, jer je sve ličilo na pripreme za neku zvaničnu ceremoniju. Od zauzimanja hale, upitno je da li je stranka platila iznajmljivanje, preko angažovanja radnika Parking servisa i policajaca u regulaciji saobraćaja, do okupacije parkinga Kliničkog centra.

Tu su naravno bili i kamioni lokalnog JKP sa pijaćom vodom i Hitna pomoć, jedan deo grada je bio blokiran za saobraćaj od prepodnevnih sati, kosilo se i čistilo, a čak su se i na jarbolima vijorile zastave SNS-a i Srbije.

Sve to zbog isključivo stranačkog skupa za koji niko skoro do dana održavanja nije znao da će se desiti. Novinari i javnost nisu bili poželjni ni pre, ni na samom skupu, pa i to ide u prilog demonstracije moći koju vladajuća stranka oseća.

Da je eksperiment izjednačavanja države i stranke uspeo pokazuje i poruka jednog naprednjaka iz Kragujevca koji je bio na skupu: Jedna stranka, jedna zemlja, jedan predsednik. To je napisao na društvenim mrežama, a to je bio slogan koji je svojevremeno obeležio i Hitlerovu vladavinu.

Još žalosnije, ali i strašnije je saznanje da je taj član SNS-a sam došao do tog zaključka. Njega su društveno-političke okolnosti u kojima živi i politička matrica koja mu se nameće, naterale da oživi tu, ispostavilo se promo-fašističku rečenicu. Pisao je iz ličnog osećaja i po njemu, najbolje namere.

Upravo tu se i vidi po koliko tankoj žici hoda SNS politikom latentnog izjednačavanja države i stranke pod zajedničkim imeniteljem „Vučić“. Vidi se i kakve ona posledice ostavlja po društvo koje i dalje, makar po Ustavu, živi u demokratskom uređenju.

Sve što se oko SNS okupljanja dešavalo proteklog vikenda je sigurno i poruka opoziciji koja bi da izađe na neke naredne izbore. Vladajuća stranka će moći u svaku halu i na svaki trg. Imaće sve autobuse, sendviče i vode, pa i javne resurse, a šta ostaje opozicionarima?

Ljudi koji su bili u Nišu jesu dovoženi autobusima. Neki svojevoljno, a neki organizovani po preduzećima i javnim ustanovama, ali su prvo na vrućini, kasnije i na kiši, strpljivo ispred hale čekali da uđu. Retki su oni koji su guranje, gužvu, znoj i slušanje predsednika zamenili pićem u obližnjim kafićima.

Veruju u ideju, poslušni su ili uplašeni za radna mesta. Možda i sve zajedno. Svakako su odano glasačko telo. Društvo se možda na mala, ili malo veća vrata, navikava na jednopartijski sistem sa kultom vođe, ali se i izborna mašina tek zagreva.

Autor je novinar iz Niša