Zahvaljivanje našim sugrađanima

Kad god vidim zgradu VMA na Banjici, obuzme me divljenje i poštovanje prema ljudima koji su je izgradili. Kako je to vredna zaostavština! U toj ustanovi se godišnje pregleda više od 230.000 civilnih osiguranika od kojih se oko 20.000 hospitalizuje. Zamislite kakav je to bio vizionarski tim ljudi zaslužan za tako modernu zgradu koja je sagrađena 1981. godine. Koliko nas je upoznato sa njihovim imenima?

Ima još slučajeva gde su istaknuti pojedinci i timovi iz raznih vremena dali značajan doprinos izgradnji i razvoju našeg društva, ali zašto su nekima imena skoro zaboravljena? Pretpostavljam da je deo uzroka toga što se u privatnom životu retko zahvaljujemo našim sugrađanima.

Evo nekoliko primera. Čistačica u ulazu naše zgrade odlično obavi svoj posao jednom nedeljno. Osoba na šalteru u opštini je bila ljubazna i predusretljiva. Komšija ima lepu terasu sa puno cveća. Vozač gradskog prevoza je bio strpljiv i pomogao osobi sa invaliditetom da uđe i izađe iz autobusa. Što bih se ja zahvaljivao bilo kome od njih kad se sve to podrazumeva, zar ne?

Rimski državnik i filozof Marko Tulije Ciceron (106 – 43 p.n.e) je primetio kako većina nas veoma dobro pamti ko nam se nije zahvalio za ovo ili ono, ali da su retki oni koji se sete svih onih kojima bi bilo lepo da se zahvale. On je smatrao da zahvalnost nije samo najveća od svih vrlina, nego i majka svih ostalih.

Današnji psiholozi su uočili da zahvalnost kod ljudi proizvodi oslobađajući pozitivan efekat. Zašto onda nešto, što nas maltene ne košta, uskraćujemo sebi samima? Pretpostavljam da je pre toga potrebno savladati unutrašnji otpor i bol, jer se nama retko ko zahvaljuje. Pretpostavljam da je pre toga potrebno savladati i zavist.

Od grčkih prijatelja sam saznao da u njihovom jeziku postoji reč zilos („ζήλος„) koja označava pozitivnu zavist. Zavideti nekoj osobi na nečemu i želeti da budete kao ona. Dakle, u pitanju je osećanje koje je u osnovi zavist, ali koje po definiciji proizvodi konstruktivne korake. Nisam uspeo da nađem takvu reč u našem jeziku.

Moje razumevanje je da Grci svojim jezikom nude rešenje onima koji su zavidni. Može se pozitivno zavideti zilos („ζήλος„) i negativno ftonos („φτονος„). Kako se to pozitivno zavidi? Ne znam, ali sam primetio da je dobar prvi korak da se to javno ili lično toj osobi kaže. „Ja Vama na tome i tome zavidim u pozitivnom smislu.“

Iz mog iskustva, većina je zbunjena kad im neko kaže tako nešto. Prvo, kakva je to zavist u pozitivnom smislu? Drugo, nisu sigurni je li u pitanju neko dodvoravanje sa računom, jer se nažalost pohvaljivanje pojedinaca često povezuje sa nekim skrivenim ličnim interesom.

Iskazivanje zilosa (pozitivne zavisti) prema drugome je istovremeno oslobađajuće za onog koji je izgovara i može biti podrška drugome. Na kolektivnom nivou zaborav i zavist se rešavaju na sličan način. Javnim zahvaljivanjem. Ali kako? Kome? Na osnovu kojeg kriterijuma?

Tamo gde sam video da je to lepo urađeno, uvek je to bilo skromno, nenapadno, a poruka je bila kratka i jasna. Bez patetike. Sama zajednica odlučuje kome i po kom kriterijumu. Sigurno će se grešiti, ali najveća greška, po mom mišljenju, jeste da se nikom ne zahvaljujemo.

Malo je među nama onih koji ostavljaju nešto vredno iza sebe. Možda nam se neki od njih ne sviđaju kao ljudi, ali zahvalimo im se na zaostavštini. Pohvaljivanje suprotne strane je u mojim očima viši akt od zahvaljivanja. Mišljenja sam da pohvaljivanje pojedinaca iz suprotnog tima (sport, politika, itd) za učinjena dobra dela je još veće uzdizanje nad svojom zavisti. To je karakteristično za vrhunske sportiste, jer bez te osobine, zavist bi ih vukla dole i ne bi bili tako dobri.

Za kraj, zamislite da se šetate u svom kraju i da maltene na svakom koraku postoji neka skromna bista ili spomen-ploča, kojom se zahvaljujemo našem lokalnom lekaru, našem inženjeru koji je zaslužan za neki most, našoj posvećenoj učiteljici itd. Hodate i vidite zahvalnost onima koji su dali konstruktivan doprinos našoj zajednici tokom svog života. Zamislite sad decu koja vide takve uzore na putu do škole.

Autor je diplomirani matematičar