Zajam ili kredit, pitanje je sad?

U oba slučaja, misle mnogi, bitno je da onaj ko ih zatraži dobija novac. Nažalost, čak i neki ekonomisti, doktori nauka ili nižih zvanja, koji su plaćeni da se bave našom ekonomijom, misle kao obični građani i karijerni političari.

Što bi onda bankari morali da znaju mnogo više? Objasniće nam oni da između zajma i kredita postoje razlike, ali gotovo nebitne. Prva – da zajam može da ponudi svako, a kredit samo banka. Druga – da zajam može da bude bez kamate, a kredit nikako ne može bez kamate (pa makar ona bila i negativna!). Treća razlika se svodi na to da može da se pozajmi i šoljica šećera, a kada se daje kredit, daje se samo novac. Da li nas bankari lažu ili ne znaju kada kažu da između zajma i kredita postoje samo opisane razlike? Šta se krije iza takvog zamagljivanja suštine?

Da je razlika nebitna, teško da bi Zakon o obligacionim odnosima (ZOO) posvetio posebne odeljke ugovoru o zajmu i ugovoru o kreditu, odnosno drugačije definisao zajam od kredita. Razlika ovih definicija je daleko od benigne. Kada banka daje zajam, ona jeste posrednik između štediša, koji imaju novac, i onih kojima novac treba. Međutim, kome banka daje zajam? Može da ga ponudi svakome, ali ga po pravilu daje isključivo drugim bankama ili državi. Naime, banke daju zajmove onim subjektima koji nisu njeni deponenti. U retkim slučajevima to mogu biti i privredni subjekti, ili, u još zanemarljivijim slučajevima, fizička lica. Kada banke daju zajmove, vrednost njihove poslovne imovine se ne menja, nego se samo jedan oblik imovine – likvidna sredstva na računu – konvertuju u potraživanja po osnovu datih zajmova. Bilansna suma banaka koje daju zajmove ostaje ista kao i pre njihove isplate. Baš kao što kaže i član 557 ZOO: „Ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimca određenu količinu novca…“

Šta se dešava kada banka daje kredit? Banke kredite daje isključivo svojim deponentima. Član 1065 ZOO jasno kaže: „Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava…“ Naime, banke kroz čistu računovodstvenu operaciju, obavljenu „kliktanjem miša“, istovremeno stvaraju potraživanja po osnovu odobrenih kredita i obaveze po osnovu doznačenih sredstva na tekućim računima korisnika kredita. Prilikom davanja kredita banke zapravo emituje novac koji do tada nije postojao u finansijskom sistemu, odnosno događa se tzv. sekundarna emisija novca. Kada banke daju kredite, vrednost njihove poslovne imovine se uvećava, tj. njihove bilansne sume rastu. Dakle, banke više nisu nikakvi posrednici između štediša i onih kojima treba novac. Davanjem kredita banke su kreatori novca. Ovo je suština rada svake banke i to nije ništa neuobičajeno ili loše. Gde je tu onda problem?

Kredit je emisija novca i to je monopol koji su banke dobile od države. Monopol ima ambiciju da bude zloupotrebljen, te je neophodna njegova kontrola. Podbacila je regulatorna uloga Narodne banke Srbije (NBS). Zašto? Kod zajmova kontrola NBS nije toliko bitna, jer banke plasiraju novac koji već postoji u finansijskom sistemu i svaku svoju grešku skupo plaćaju. Kada se emituje novi novac, NBS mora da bude rigidnija, jer novostvoreni novac može da napravi „dar-mar“ u ekonomskom sistemu. U Srbiji ga je definitivno napravio. Em ga nema dovoljno, em se emituje nenamenski. Nit kvantitet, nit kvalitet. Ne možemo da se vadimo ni na tehniku.

Šta bi NBS trebalo da uradi? Prvo, da ukine indeksaciju kredita, tj. valutnu klauzulu, kako postojećih tako i budućih kredita. Indeksacijom kredita se koči rast novčane mase koji je na trećini potrebnog nivoa. Privreda i građani su prezaduženi, te kod banaka stagnira kreditna aktivnost, tj. emisija novčane mase. Ekonomija bez novca je kao živo biće bez krvi… Umire. Iznad svega, banke su davanjem indeksiranih kredita bile nesavesne i nepoštene, što im po zakonu nije dozvoljeno, odnosno zaključivale su zelenaške ugovore o kreditu jer su istovremeno kreirale indeksirana potraživanja i neindeksirane obaveze, tj. znale su da nemaju nikakav valutni rizik i da će sve kursne razlike, od momenta odobravanja kredita do njihove konačne isplate, biti prihodi banaka.

Drugi važan potez NBS jeste da dozvoli isključivo namenske kredite. Teško da iko može da kaže da je ekonomski opravdano kreirati novi novac i njime sponzorisati rast uvoza stranih proizvoda. Automobila, odevnih krpa, šerpi, čokolada… svejedno. Dakle, banke moraju da plasiraju mnogo više kredita koji su namenski i neindeksirani.

Autor je ekonomista i preduzetnik