Zajednica srpskih opština kao Severna Irska

U jednoj od njih akcenat je na nacionalnoj dok je u drugoj na državnoj srpsko-irsko-britanskoj identifikaciji a u funkciji inspiracije za prevazilaženje srpsko-albanskog konflikta.

Prva od pomenutih opcija je kada se Srbi poistovećuju sa Ircima. Ulogu Britanije igraju velike sile čiju su podršku Albanci uglavnom imali. Prema takvom scenariju kao što su Englezi osvojili Irsku a njen matični narod je, bez obzira na istorijsku nepravdu, bio prinuđen da radi bolje budućnosti pravi kompromis sa snažnijim od sebe, koji podrazumeva odricanje od dela teritorije (Severne Irske), i Srbi koji imaju moćne oponente, racionalno je da shvate da je pragmatično odreći se dela (svakako većeg) Kosova pa možda i cele južne pokrajine koja je jednostrano proglasila nezavisnost, kako bismo izašli iz geopolitičkog košmara i konačno uspostavili dobre odnose sa Zapadom i sve brojnijim balkanskim susedom.

Druga varijanta je u moralnom pogledu neutralna i isključivo zasnovana na državnom računu. Nije bitno šta je bilo u prošlosti, odnosno kome je učinjena nepravda. Kao što je Irska težila nezavisnosti od Britanije, tako i Kosovo nastoji da zaokruži svoju secesiju od Srbije. London je prestao da se opire procesu za koji je zaključio da je neminovan a težište je stavio na dobijanje izvesnih ustupaka za prihvatanje irske nezavisnosti. Aranžman do koga se došlo posle Prvog svetskog rata podrazumevao je saglasnost Dablina sa podelom Irskog ostrva na Slobodnu državu i Severnu Irsku koja je ostala u okviru Ujedinjenog Kraljevstva. U skladu sa tim Beograd je radi svoje dobrobiti dužan koliko da teži normalizaciji odnosa sa Prištinom toliko i definisanju rešenja koje zauzvrat podrazumeva ostanak Severnog Kosova u sastavu Srbije.

Obe, više puta pominjane paralele u svojstvu smernica za rešavanje kosovskog problema, po mom mišljenju su ograničene. Težište stavljaju na teritorije a ne dobrobit građana. Srbija se odriče dela svoje nominalne teritorije da bi joj bilo bolje, a gotovo da nije od značaja šta se dešava sa Srbima i pripadnicima drugih naroda koji ostaju da žive van njenih međa. Sve se svodi na formulu: hajde da pokušamo da nađemo što povoljniju poziciju po sebe na kojoj bi podigli neki kosovski zid i rešili smo problem. Potom možemo da idemo dalje u EU, NATO ili nekim drugim putem koji bi, kako zagovornici navedenih rešenja misle, Srbiji omogućio prosperitet.

Čini mi se da navedeno niti je realno, a nije ni humano za desetine hiljada ljudi koji bi ostali sa „pogrešne“ strane granice. Zato predlažem treći put inspirisan britansko-irskim višeslojnim rešenjima za normalizaciju međusobnih odnosa. A u tom svetlu je pogotovo bitan i inspirativan „Sporazum na Veliki petak između Vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske i Vlade Irske“ iz 1998. godine. NJim je Severna Irska dobila specijalan status sa velikim ovlašćenjima unutar UK a oba dela Irske legalne mehanizme za opsežnu međusobnu saradnju. Pri tome veliki značaj je dat razvoju demokratskih institucija u Severnoj Irskoj, zaštiti ljudskih prava i bezbednosti njenih građana, ubrzanom ekonomskom i socijalnom razvoju. Nije se tražilo samo geopolitičko rešenje, već pre svega način da ljudima koji žive u Severnoj Irskoj ali i UK i Republici Irskoj, a upućeni su na saradnju, u svakom pogledu bude bolje.

To treba da bude orijentir i za nas kao i međunarodnu zajednicu kada se radi o Kosovu. Konkretno, Zajednica srpskih opština – kako kada je u pitanju severni deo Kosova tako i krajevi južno od Ibra sa srpskom većinom – dobila bi široka ovlašćenja uz precizno definisane efikasne međunarodne garancije da ona jednostrano ne mogu da budu oduzeta od strane Prištine. Položaj Srba bi morao da bude takav da su konstitutivni narod na Kosovu i Metohiji sa svim teritorijalnim, upravnim i drugim rešenjima koji iz toga proizlaze a garantuju im ravnopravnost, progres i sigurnost.

Uz to se podrazumevaju i, po principima pozitivne diskriminacije ali ne i na način koji bi kao u BiH blokirao odluke od značaja za druge narode, značajne pozicije za Srbe u prištinskim centralnim institucijama. Konačno, i specijalne veze ZSO sa Srbijom, kao i institucionalnu uključenost Srbije u razne aspekte života Srba na Kosovu. S druge strane Srbija bi prihvatila da Kosovo uđe u OUN i sve druge relevantne međunarodno organizacije, odnosno da sa njim potpiše sporazum po uzoru na nekadašnji dogovor Zapadne i Istočne Nemačke koji nam se uporno od strane Berlina predlaže kao putokaz.

Tako bismo, uvažavajući na kreativan način irsko-britansko kao i nemačko iskustvo koje je od značaja za nas, došli do funkcionalnog rešenja koje podrazumeva (1) da na sreću Albanaca Kosovo može da zaokruži svoje državno bitisanje a da Srbija ne mora de jure da ga prizna i (2) da u korist Srba bude stvoren entitet umnogome nalik Republici Srpskoj ali bez konflikta koji bi to izazvalo sa Prištinom i njene obaveze da ga tretira u državno-pravnom smislu kao polovinu Kosova.

Srbi bi imali veliku autonomiju i snažnu vezu sa Srbijom uz mogućnost da budu njeni građani (kao što mnogi građani Severne Irske, uz sva prava koja im omogućavaju da se osećaju kao svoji na svome, biraju da imaju irsko državljanstvo i pasoš) i Kosovo nominalno tretiraju kao deo Srbije. Albanci bi zaokružili nezavisnost, što je nemoguće bez blagonaklonosti Beograda, a odustali bi od toga da Srbe svedu na nivo nacionalne manjine sa izvesnom autonomijom već bi istinski uvažili njihov konstitutivni status.

Kako naš narod kaže, tako bi postigli i da je vuk sit, i da su ovce na broju. Naravno, da bi tako bilo i ostalo potrebna je aktivna uloga onih država koje imaju autoritet i moć da dovedu do definisanja i implementacije srpsko-albanskog sporazuma u okviru Kosova i između Prištine i Beograda. To su, budimo iskreni, pre svega SAD. Zato mislim da bez punog preuzimanja primata od strane Vašingtona u srpsko-albanskom dijalogu, nikud nećemo stići. Tokom „briselskog dijaloga“ pokrenuta su neka važna pitanja i nagoveštena moguća rešenja ali je sve ostalo nedorečeno i bez oslonca u faktorima koji mogu istinski da podstaknu presecanje zamršenog kosovskog čvora. Dobre ideje koje su se tu javile ne treba odbaciti već ih je svrsishodno doraditi i oživeti u okvirima novog formata pregovora i na temelju oprobano održivih rešenja kao što su ona sadržana u anglo-irskom dogovoru (Good Friday Agreement) iz 1998.

Autor je jedan od osnivača Demostata