(Za)ključ(a)ne školske godine

Ministar je nedavno najavio pet mogućih scenarija. Prvi – najidealniji bio bi da se nastava za đake svih uzrasta vrati u škole, onaj peti – najdramatičniji je da svi, osim učenika mlađih razreda osnovnih škola, pređu na onlajn „teren“.

Neizvesno je koji će scenario biti izveden.

Da li će biti samo jedan na repertoaru ili nekoliko, zavisi od epidemiološke situacije i odluka Kriznog štaba. Izvesno je samo da će poslednja replika bilo kog scenarija resornog Ministarstva na kraju školske 2021/ 2022. godine biti: „Nastava je realizovana na vreme prema predviđenom planu i programu.“

Kalendar za narednu školsku godinu urađen je već krajem juna.

Prvo polugodište za osnovce i srednjoškolce trajaće od 1. IX do 30. XII 2021, dok će drugo početi 24. januara, a završiće se 21. juna 2022. Učenici osmog i završnih razreda srednjih škola raspustiće se dve nedelje pre ostalih. Predviđeni su i jesenji, i prolećni raspust.

Osnovci će imati jesenji raspust dva (ako ne računamo vikend), a srednjoškolci jedan dan – 11. novembar na dan državnog praznika. Priliku da uživaju u prolećnom raspustu imaće samo osnovci od 22. IV do 3. V 2022. Naravno, ovaj školski kalendar podložan je promenama ukoliko novi sojevi virusa pokrenu nove talase.

Iza nas su dve kovid školske godine. Izgleda da će i naredne dve biti ključne, tako da je vreme da počnemo sa „zagrevanjem“.

Kako se smanjuje broj dana do početka školske godine, tako raste broj novozaraženih.

I Krizni štab, i Ministarstvo prosvete ističu da je važno da se što veći broj, ne samo nastavnika, već i učenika koji imaju 12 i više godina, vakciniše.

Roditelji, koji su protiv vakcinisanja svoje dece, ovaj apel doživljavaju kao ucenu.

Lično, razumem njihov gnev zbog najrazličitijih informacija i poluinformacija o efikasnosti i nuspojava koje vakcine protiv kovida mogu da izazovu. Posebno ih ljuti i najava da će nevakcinisani učenici morati stalno da nose maske dok su u školi i na taj način biti diskriminisani i „obeleženi“.

Većina priželjkuje povratak u školske klupe bez Google učionica, Viber grupa i praćenja nastave preko RTS planete.

Niko nije pao s Marsa, pa da ne zna da je neposredan rad sa decom nezamenljiv.

Deca su željna druženja.

Škola nije mesto na kome se samo uči i odgovara, već i mesto za druženje, razvijanje socijalno-emotivne inteligencije i najrazličitijih veština komunikacije.

Reći će neko da je ovo spisak samo lepih želja, ali nije neizvodljivo ukoliko bi se smanjio obim gradiva i broj učenika u odeljenju. Tačno je da u mnogim školama nema dovoljno mesta za veći broj odeljenja, ali moglo bi da se pronađe rešenje.

Problem je što se prilično uspešno „za svako rešenje nađe problem“.

O smanjenju obima gradiva govori se malo ili nimalo. Naprotiv, krajem maja ove godine premijerka Srbije najavila je uvođenje novog predmeta veštačke inteligencije.

S obzirom na to da je ova vest izazvala lavinu negativnih komentara, Nacionalni prosvetni savet objasnio je da će se tema veštačke inteligencije obrađivati na časovima već postojećih predmeta – informatike i računarstva, i tehnike i tehnologije.

Naše školstvo je neprestano u reformama i transformacijama. Redovno se govori o novim strategijama obrazovanja, akcionim planovima i implementiranju novih nastavnih sadržaja. Reforme, transformacije, strategije, akcioni planovi, implementacije… Termini zvuče bombastično, ali šuplje zveče.

Ruku na srce, unazad godinu i po dana mnogo se radilo, ali malo uradilo. Naime, iz svog ličnog iskustva, nikada više rada, a nikada manje postignutih rezultata – većina đaka usvojila je mnogo manje znanja i nije bilo značajnih pomaka u njihovom napredovanju i zainteresovanosti za predmet koji predajem. I roditelji, i mi – nastavnici kritikujemo decu da nedovoljno uče, pritom zanemarujemo činjenicu da su i oni takođe pod stresom – lišeni normalnog školovanja i odrastanja. Zato nemojmo da ih dodatno lišavamo svoje podrške i razumevanja.

Stanje koje nas je zadesilo ne možemo da promenimo. Ono što bismo mogli da uradimo je da naučimo decu kako se uči; da im pomognemo da otkriju i neguju svoje talente; da im objasnimo da sve što je propušteno danas, može da se nadoknadi u budućnosti… Najvažnije je da, uprkos svemu, stasaju u srećne i misleće ljude.

Autorka je profesorka engleskog jezika