Zakon i nasilje nisu jedno

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

     Oglasio se i svojim analitičkim, dobro dokumentovanim, obrazloženim i argumentovanim tekstom „Ne želimo da budemo Đorđevićevi saučesnici“, predsednik AKV, Srđan Sikimić, koji je izneo teške optužbe u odnosu na AKS, u pogledu diktatorskog metoda rada uopšte.

U pitanju su krucijalne optužbe u pogledu tzv. faktičkog priznavanja AK Kosova, načina trošenja novca u iznosu od 300.000 Eura i u pogledu pokušaja podmetanja protivzakonitog predloga odluke u pogledu produženja mandata predsednika AKS. Ako je to tako, kao što se navodi u intervjuu predsednika AKV, onda proizilazi osnovani zaključak da više nema legalne advokature u Srbiji, nego da je zacarila i zavladala ona anomična maksima „sic voleo, sic iubeo pro rationem voluntas“, ili, tako postupam pošto mi se tako hoće, dakle, samovolja je ustoličena na tron advokatske vlasti umesto zakona u Srbiji!

Nijedno vreme u poslednjih 2.600 godina ne poštuje hexagon prirodnih prava, niti Magna Carta Libertatum iz 1215. godine, niti Habeus corpus act iz 1679. godine, niti Opštu deklaraciju o pravima čoveka i građanina od 26. avgusta 1789. godine, niti jurističku maksimu da je „pravo umetnost dobrog i pravičnog“, niti da je pravo nauka o pravednom i nepravednom pošto se saznaju i upoznaju božanske i ljudske stvari (Ulpianus), s obzirom da je ovo vreme jeringovskog shvatanja prava da je „pravo politika sile“, ili, geringovskog koncipiranja prava kao „prava uništavanja i istrebljenja“, ili, lenjinovskog shvatanja prava kao „prava uništavanja, pljačkanja i rušenja“, ili, trockističkog shvatanja prava kao „prava gvožđa i krvi“, ili, shvatanja prava kao celishodnosti, ili, činodejstvovanju interesima dana (Nikolaj Vasiljevič Kriljenko), ili, shvatanja prava da je „pravo ubijanje neprijatelja“, koje je zastupao arhanđel smrti Francuske revolucije, Sen Žist, ili, kafkijanskog shvatanja prava da je „sud nepristupačan dokazima pošto razlozi nemaju nikakvu vrednost imajući u vidu da im je pretpostavljena potreba za osudom“, ili, da je pravo zapravo „pravo bezakonja koje služi interesu vlasti manjine novčanih ljudi“, Wilfredo Paretto. Zacarilo je doba materije, novca, mašina, brojeva, pa u njemu nema ni slobode, ni svetlosti, niti se prepoznaju vrednosti. Izgubljeno je središte, izgubljen je etos duhovnog čoveka pošto se živi u pukom događanju, bez temelja, svrhe i smisla. To je varvarstvo Odozdo.

Zlo se predstavlja kao dobro, vrši se jedna prefinjena, suptilna i skrivena afirmacija zla i veličanje bezakonja na svetskom planu. Nije strašno što se dešavaju Sodoma i Gomora pošto su one večne zakonitosti, nego istinsko zlo je što Sodoma i Gomora postaju naš način života kao što je to slučaj u Advokatskoj komori Srbije. Predstavlja se da su zlo, nasilje, laž, karijera, korupcija, stručna marginalnost i poslušnost uslovi bez kojih se ne može zamisliti uspešni socijalni život. Nestaju granice između državnika i zločinaca, jer je zločin postala priznata i legalizovana režimska praksa.

No, ovo nije razlog da se odustane od borbe da pravno dobro, u advokatskoj delatnosti, pobedi pravno zlo. Ako postoje Rembrantove grafike, Bachovi korali, Betovenova himna radosti, Petrova himna ljubavi, Rubljovljeve Ikone, onda postoji i pravna Beseda na gori: „Honeste vivere, alterum non laedere, suum quique tribuere-legis praecepta sunt“, ili, Pošteno živeti, nikoga ne povrediti i svakome dati ono što mu pripada.

Advokatska delatnost ima nečeg autentično, metafizičko-ontološkog, jer se na nju odnosi misao Maksima Ispovednika, koja dolazi Odozgo: „Niko se ne spasava sam, nego uvek sa drugima. Svako je zbog drugoga rođen“. I Talmud se pridružuje ovom logosnom koridoru, svedočeći: „Ako spasiš jednog čoveka, spasio si celo čovečanstvo.“ Ova delatnost Odozgo, dakle, advokatska, koristi onaj čudesni i čarobni Mojsijev štap u zaustavljanju zla bezakonja i uspostavljanju dobra zakona da bi zakonsko Drvo Života pobedilo bezakonje sa Drveta poznanja dobra i zla. Ovaj metod borbe obezbeđuje advokatska delatnost svojom Lučom mikrokozma: „Ontos moj je primena zakona, pa se u njemu nalazi spasenje moje i slava moja; grad i pristanište moje nalazi se u primeni zakona.“

Ali, među advokatima ne postoji jedna idilična pastorala pošto među njima egzistira advokatski kolenovići i plemstvo, advokatska aristokratija, dakle, najbolji po znanju, duhovnosti i logosnosti kao i advokatske čandale (mitomani, neznalice, ignoranti, prevaranti, lažonosci, brojači novca, „farma advokati“, „advokatski parovi“, „policijski advokati“). Između ovih kategorija advokata postoji nepremostiva ontološka razlika, jer surogatni advokat je gonjen vlašću, imanjem, ambicijom, slavoljubljem, interesom, prividom, opsenom, prolaznošću, „smrću kao načinom života“, bljeskom Irodovog dvora pošto shvata život isključivo kao uspeh, delo, moć, blještavost i karijeru. Osmišljeni advokat je čovek koji nosi u sebi zakon, večnost, logos, smisao, ljubav, put, svetlost, Drvo života, jer život ne doživljava samo kao uspeh, rezultat, karijeru, moć, vlast, sjaj nego i kao onu „nerazjašnjivu svetlost koja se nalazi iznad svakog smisla, koja beskrajno i u beskrajnosti samu sebe želi.“(Bela Hamvaš). Primena zakona je veliki dar Božiji i ne daje se mnogima, nego malobrojnima i odabranima pošto je život aristokratičan u blagodatima ljubavi, pričanja, pisanja, dobrote, duha, lepote, istine, kulture, imanja, veštine, pravdoljubivosti, zakonitoljubivosti, pameti, mudrosti, etičnosti, uspravnosti, dubine, vere, duhovnosti , vertikalnosti stvaralaštva i dobre volje. Ovako doživljena advokatska delatnost nije samo profesija, niti obično zanimanje, nego ona prevashodno predstavlja način i smisao života imajući u vidu da veruje da je svaki optuženik lep. (Kafka)

Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus (483 do 565), poslednji rimski i Prvi vizantijski car, imperator istočnog rimskog carstva (527-565) hrišćanski teolog veoma se pitoreskno, složeno i pohvalno izjasnio o vrlinama klasične grčke i rimske advokature, rekavši za zauvek:

„Advokati su oni koji rešavaju sporove u procesima, oni u građanskim i krivičnim stvarima, snagom svoje odbrane, dižu pala i podržavaju uzdrmana prava. Oni nisu manje korisni ljudskom rodu od onih koji su spašavali svoju domovinu i svoje očeve svojom borbom i svojim ranama. Mi, poštujemo one koji nose štit i oklop, ali nisu oni jedini koji se bore za naše carstvo. To čine i advokati, jer i oni , ti majstori sudnice, takođe se bore uzdajući se u snage svoje slavne reči, čime brane nadu, život i potomstvo onih koji pate.“ Ovakvi advokati su ljudi „večnog života“, a ne samo njegova „prolazna vest“.!

Zato slobodnim i demokratskim izborima izađimo iz ovog mraka bezakonja i varvarstva u vladavinu svetlosti smisla fiat lex, ili, neka bude Zakon.

*Autor je advokat iz Beograda