Zakon nije kriv

a to su ljudi koji žive u njoj – imaju i mogućnost da odlučuju o tom razvoju. To je suština decentralizacije o kojoj svi vole da pričaju a niko da je sprovede. Čak i ako bismo prihvatili tezu pisca da u opštinama rade ljudi koji nemaju kapaciteta i skloni su korupciju za razliku od prepoštenih i sposobnih državnih činovnika, verujte mi da onaj u Ministarstvu u Beogradu ne zna da li u Banatskom Velikom Selu ili Silbašu treba prosečna parcela da bude 2,8 ili 108 hektara i ne zna koliko je paora zainteresovano za zakup. Upravo zato je Zakon predvideo da komisija sastavljena većinom od lokalnih proizvođača odlučuje o veličini parcela i načinu davanja prednosti prilikom zakupa. Na kraju, ukoliko u opštinama rade nesposobni i nepošteni ljudi, a u Beogradu sposobni i pošteni, zapitajmo se zašto je to tako, pa ćemo odgovor pronaći u činjenici da opština i nema nikakvu nadležnost i dokle god joj je ne damo ne možemo ni sanjati o suštinskoj decentralizaciji.
Prošli izbori su pokazali da je u mnogim opštinama promenjena vlast upravo zato što nisu sproveli Zakon o poljoprivrednom zemljištu na način na koji je većinsko poljoprivredno stanovništvo očekivalo. Kao i u Kuli i u drugim opštinama su se paori bunili i u mnogim slučajevima su uspeli da se izbore za svoje zahteve. Razlog zašto su uspeli jeste to što su zaposleni u njihovim opštinama komšije koje viđaju svaki dan, dok ministra ili državnog činovnika neće videti verovatno nikad. Zato je pritisak na lokalu mnogo veći i zato oni protestuju ispred svojih opština i zato je decentralizacija važna. Možda bi došli da se bune u Beograd? Ne bi, jer se nisu bunili ni kada su od 2000. do donošenja Zakona 2005. godine državnu zemlju u potpunosti obrađivali ne plaćajući nijedan dinar, oni od kojih se sada ta zemlja uzima, oni koje autor teksta sad naziva latifundistima. Jednostavno postoji strah od centralne vlasti među paorima i dugogodišnje iskustvo neuspeha promena odluka Vlade ili Ministarstva.
Posebna priča su neverovatni brojevi koji se spominju kako u ovom tako i sličnim tekstovima. Tako se kaže da Ivica Todorić poseduje 50.000 hektara zemlje i da su stranci kupili 250.000 hektara. Ne znam da li pisac zna da Kikinda, Kažinja, Senta, Ada i Čoka imaju svi zajedno oko 150.000 hektara obradivog zemljišta. Ovi stranci valjda noću obrađuju pola Banata a da to niko ne zna. Ne znam da li pisac zna da u toku celog procesa privatizacije nije prodato toliko zemljišta koliko bi po piscu bilo vlasništvo stranaca. Takođe lično ne znam nijedan investicioni fond koji zakupljuje poljoprivredno zemljište, niti znam da je gospodin Todorić neki veliki zemljovlasnik u Srbiji. Takođe poznajem samo nekoliko manjih gazdinstava koja su u suštinskom vlasništvu stranaca. Oni ta gazdinstva uspešno vode, zemlju lepo obrađuju i nemaju nameru da zemljište odnesu u Britaniju i Francusku.