Zakon o unutrašnjim poslovima i “praktične“ potrebe

Autori Nacrta su kao jedan od njegovih osnovnih proklamovanih ciljeva istakli usklađivanje odredbi važećeg Zakona o policiji sa „praktičnim potrebama“ MUP-a u ime „poboljšanja kvaliteta“ obavljanja policijskih poslova.

U dosadašnjem toku javne rasprave čuli smo koja su sve ljudska prava pogažena „u ime praktičnosti.“

Kako su ovo usklađivanje „u ime praktičnosti“ podnele odredbe kojima je regulisan krivični postupak?

Svesni problematičnosti pojedinih rešenja iz Nacrta, njegovi autori pokušavaju da neka od najspornijih opravdaju tvrdnjama da su ona prepisana iz ZKP.

Ova taktika je naročito uočljiva prilikom odbrane odredbi Nacrta koje se odnose na pretresanje stana bez naredbe suda i na korišćenje biometrijskih podataka.

Prilikom obrazlaganja rešenja vezanih za pretres stana bez naredbe suda, autori Nacrta ističu da on predviđa iste uslove za njega kao i ZKP. Propuštaju, ipak, da naglase da je u Nacrtu jedan od uslova predviđen za njega značajno drugačije formulisan.

Naime, ZKP propisuje kao jedan od uslova za pretres bez naredbe otklanjanje Neposredne i Ozbiljne opasnosti po ljude i imovinu. Novim nacrtom je, međutim, propisano da Neposrednu i Ozbiljnu opasnost predstavlja i postojanje Osnova Sumnje da je počinjeno krivično delo.

Zbog čega je ovo bitno?

Prema ZKP „osnov sumnje“ predstavlja skup činjenica koje Posredno ukazuju na postojanje krivičnog dela ili da je neko lice počinilac krivičnog dela, pri čemu je za bilo kakvo pretresanje prostorija nužno postojanje Verovatnoće da će se pretresom naći počinilac, tragovi dela ili predmeti vezani za postupak.

Kako može biti Verovatno nešto o čemu postoje tek Posredna saznanja?

Kako Indirektne informacije mogu ukazivati na Direktnu opasnost?

Nacrt se ne trudi ovo da objasni već potpuno proizvoljno „u ime praktičnosti“ ignoriše ovo pitanje potpunim obesmišlavanjem restrikcija predviđenih Zakonom za ovakav vid pretresa.

Sličnoj prozivoljnosti autori Nacrta pribegavaju prilikom korišćenja biometriskih podataka u cilju provere identiteta.

Iako tvrde da bi se prilikom njihovog prikupljanja primenjivala pravila za preduzimanje posebnih dokaznih radnji koja propisuje ZKP predlagači opet dramatično proširuju polje njihove primene.

Dok ZKP predviđa izvođenje posebnih dokaznih radnji za taksativno navedena krivična dela, novi nacrt dozvoljava prikupljanje biometrijskih podataka za svako krivično delo za koje se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Pored toga, ZKP čak i tada dodatno uslovljava korišćenje posebnih dokaznih radnji okolnošću da se na drugi način ne bi mogli prikupiti podaci za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano.

Nacrt takvu vrstu ograničenja, sasvim očekivano, ne predviđa. To bi bilo ‘‘Nepraktično‘‘! Naprotiv, valja se podsetiti da je policija ne tako davno – prilikom ekološkim protestima – koristila biometrijske podatke za identifikovanje lica koja nisu počinila krivična dela već Prekršaje.

U tom smislu belodana je namera autora Nacrta da u budućnosti takav vid legitimisanja bude normalizovan – sve zarad praktičnosti i poboljšanja kvaliteta rada policije!

Ako već iz izloženog nije jasno u kojoj meri su ova rešenja neusklađena sa Zakonom o krivičnom postupku to će postati kristalno jasno nakon osvrta na čl. 16 ZKP.

Član 16 Zakona o krivičnom postupku propisuje da se nijedna sudska odluka (svakako ne presuda!) ne može zasnivati na dokazima koji su, posredno ili neposredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, u suprotnosti sa Ustavom, ZKP-om, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Nijedno rešenje predviđeno Nacrtom ne može imati primat u odnosu na Ustav ili na Zakon o krivičnom postupku – ma koliko praktično bilo!

Ako bi se od toga odustalo i ukoliko bi ovaj novi nacrt nekim čudom postao Zakon, preostaje samo da budu predložene izmene zakona kojima bi sud umesto „u ime naroda“ presude izricao „u ime praktičnosti“ čime bi naum autora ovog Nacrta bio u potpunosti ostvaren – tamo gde su nekada bili Ustav i Zakon samo Praktičnost bi preostala.

Da li i ovog puta ima dovoljno ljudi koji nisu spremni da se „u ime praktičnosti“ odreknu svojih prava? Verovati da ima.

Da li će i ovog puta pokušaj nametanja ovakve samovolje za zakon ostati bez bilo kakve političke odgovornosti? Nadati se da neće.

Autor je advokat iz Beograda i programski direktor Foruma za bezbednost i demokratiju (FBD)

Tekst je prvobitno objavljen na interent stranici FBD

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa