Zalivanje „Srpske desnice“

…Ova antologijska izjava starije žene koja ne zna ni kako ni zašto se našla pred kamerama televizije, niti zna gde je došla, ali zna da je „neko pozvo iz stranke Aleksandra Vučića“ da tu dođe, jeste nešto što bi trebalo, jednog dana, kada SNS bude najuren s vlasti, emitovati svakog dana, najmanje pet godina, kako zbog mladih ljudi da bi razumeli šta se desilo u Srbiji posle 2012. godine, tako i da bi struka u raznim oblastima, ovog puta oslobođena svakog straha, mogla da proizvede hiljade publikacija, knjiga na istu temu – šta se desilo u Srbiji posle 2012? Ujedno, ovo je i izjava godine 2019 – sve drugo bilo bi nameštanje pobede slabijoj konkurenciji.

Od 2012. živimo godine u kojima su nas podelili na „ja sam samo (SNS) stranka“ i sve ostale – i to ne bi smelo nikada da se zaboravi. I ne bi smelo nikada da se ponovi. Srbija je galopom pojurila u ambis, a sve samo da bi jedan politički bandit, kroz proces razvezivanja čvora srpsko-kosovskog, ponukan od strane međunarodnih faktora, čiji su se interesi, igrom slučaja, poklopili sa njegovim, ostvario svoje lične ciljeve u politici.

Fer je i realno od predsedavajuće odbora Evropskog parlamenta za stabilizaciju i pridruživanje sa Srbijom, Tanje Fajon, što svako malo izjavi kako u Srbiji nešto nije usklađeno sa evropskim (i civilizacijskim) standardima – sloboda medija, izborno zakonodavstvo, stanje u društvu – međutim, to ne menja činjenicu da, dok traje nadgornjavanje svih strana sa SNS vlašću, po ćoškovima rastu mladi Šešelji, kao što je Miša Vacić.

Ne samo da je užasna vest to što, nešto što je sebe nazvalo „Srpska desnica“ može da iskoristi jadne i bedne dane srpske demokratije i na račun bojkota (pre)umornih i nezadovoljnih građana uvuče sebe u institucije sistema, uključujući parlament (a možda i vlast), nego je još gore to što ovo otvara vrata regrutaciji mladih ljudi, koji rastu u stanju opšteg očaja i nedostatka perspektive, u iste borbene redove „Srpske desnice“.

Svaki put kada se dopustilo da nešto novo „desno“ izraste na političkoj sceni, dobijali smo katastrofu – tako je bilo sa ratnim zločincem iz Srpske radikalne stranke, tako je bilo sa nastankom SNS-a i rođenjem ubice demokratije Aleksandra Vučića, tako je sa balastom na leđima današnje opozicije Boškom Obradovićem, pa samim tim, jako lako, može biti i sa ovim, za sada, tihim usponom čoveka koji je poznat po tome što mu ni čašu vode nisu dali u jednoj televizijskoj emisiji – predsednik Vučić, naravno, obožava da obilato nagrađuje osobe koje je deo javnosti koji mu nije naklonjen, označio kao retrogradne i opasne i pored kojih njegova banditska stranka u očima Evrope s kojom pregovara, izgleda kao manje zlo na koje se mora računati u bilo kom slučaju.

Dok ovako bolestan sistem grupa ljudi u parlamentu pokušava da izleči pregovorima o izbornim uslovima, koje je vlast toliko ozbiljno shvatila, da je na njih slala svoje najveće klovnove i zgubidane – Rističevića, Đukanovića i Orlića, na njegovoj periferiji, nova, opasna anomalija u vidu „Srpske desnice“, otvara stranačke odbore po Srbiji – direktna posledica toga što je SNS-u dopušteno da razruši i potkupi sve što mora, samo da Aleksandar Vučić nekako razveže čvor između Srbije i Kosova.

U međuvremenu, odlasci mladih i obrazovanih ljudi iz zemlje, sloboda medija, broj ugašenih lokalnih medija, upropaštena javna preduzeća, ubijanje autonomije Vojvodine i drugo – ostaju samo u domenima saopštenja i statistika, koje, za sada, malo koga od učesnika u pomenutim pregovorima zaista zanimaju.

Autor je publicista iz Novog Sada