Žalosni primer Radoša Ljušića

On je u već u nekoliko navrata na stranicama ovoga lista pokazao svoje denuncijatorsko „umeće“ napadajući istaknuta imena naše istoriografije a sve pod okriljem njegove tzv. odbrane dostojanstva istoričarskog poziva.

On posebno insistira na odbrani visokih moralnih principa i načela i to ne samo u oblasti istoriografije, već sebe često predstavlja kao korifeja koji je uvek bio na strani istine, objektivnosti, moralnosti i odsustva bilo kakvih ličnih i materijalnih interesa. Očigledno da se ozbiljno uživeo u ovu ulogu koju je sam sebi neosnovano dodelio, samo još preostaje da javnost i ljude koji dobro poznaju njegov blago rečeno kontroverzni politički životopis (po potrebi biti deo opozicije ali i uz svaku vlast kada se dele unosne sinekure) ubedi u njegovu novopronađenu ulogu moralnog prosuditelja i istrajnog branioca dostojanstva poziva istoričara.

Redakcija lista Danas uporno insistira da je njena uređivačka politika posvećena pre svega odbrani evropskih i liberalnih vrednosti, zastupanju ljudskih prava, borbi protiv ekstremnog srpskog nacionalizma i klerofašizma a posebna se pažnja posvećuje negovanju rodno osetljivog jezika ali i radikalnom promovisanju feminističke i džender ideologije.

Međutim, objavljivanje teksta Radoša Ljušića „Kad Niko postaje Neko (ogled o „spremačici“ Miri)“ apsolutna je negacija svih Danasovih visokoparnih načela. Radi se o klasičnom primeru besramne denuncijacije i difamacije istoričarke Mire Radojević, vanredne članice SANU koja može samo posle početnog osećanja neverice i gađenja da otvori pitanje do koje mere može ići bezočna osvetoljubivost i bezobzirnost ovog tzv. branitelja dostojanstva istoriografije.

Ovaj skaredni, neprilični i prizemni napad govori sasvim dovoljno i rečito o „liku i delu“ Radoša Ljušića, jer je on ovakvim tekstom pokazao da u sebi nema elementarno osećanje pristojnosti, obzirnosti i uzorne kolegijalnosti što treba da odlikuje svakog onog ko pretenduje da pripada našoj naučnoj zajednici.

U svojim pamfletima objavljivanim na stranicama Danasa posvećenim pre svega njegovom posunovraćenom shvatanju digniteta istoriografije i poziva istoričara on se nije libio da se služi i prepričavanjem slučajnih susreta i ogoljenih tračeva i glasina. To je na najprizemniji i najbrutalniji način učinio i u ovom tekstu nastojeći da do kraja denuncira, pokuša da ponizi i difamira istoričarku Miru Radojević.

Pored toga što je u potpunosti negirao njen doprinos u istorijskoj nauci, izneo podatke iz njenog ličnog dosijea, on se nedostojno poslužio i najprljavijom mogućom diskvalifikacijom, o čemu svedoči i ovaj detalj iz ovog sramnog teksta.

– Kada se pojavila u zgradi Akademije, svojom pojavom, garderobom i ponašanjem, izazvala je komentar jednog starijeg gospodina akademika: „Evo nam nove spremačice. Otkuda takvo uverenje blisko istini.“

Postoji li očigledniji primer mizoginije i sramnog ponižavanja žena koje se bave časnim poslom spremačice. Ali kada je Radoš Ljušić u pitanju, očigledno da više ništa ne može da nas iznenadi. Može li on niže da padne, i to on koji je bio istrajno neuspešni kandidat za članstvo u SANU jer u njoj izgleda ima mesta samo za stariju gospodu koja mogu da prepoznaju dolazak nove spremačice.

Ono što posebno pogađa i očigledno boli „pravednika“ kao što je Radoš Ljušić jeste to što je Mira Radojević tako neprimećena u medijima primljena u članstvo SANU a on kao direktor moćnih javnih preduzeća, čovek spreman da promeni nekoliko stranaka i ideoloških pozicija i poznat u našoj čaršiji i javnosti, ostao je izvan sastava SANU.

To je očigledno njegova neprebolna rana i napad na Miru Radojević je samo povod za njegov dugogodišnji obračun sa akademikom Vasilijem Krestićem.

Verovatno da ovakvih likvidatorskih i nepriličnih tekstova ne bi ni bilo da je Radoš Ljušić izborio položaj u SANU, jer bi onda bio zauzet naučnim radom među gospodom akademicima gde on smatra daje morao naći svoje mesto.

Pošto se to nije i neće desiti ostaje pitanje ko je sledeći da dnevnom redu denuncijantskog danasovskog pohoda Radoša Ljušića nakon Vase Čubrilovića, Miloša Kovića i nezaobilaznog Vasilija Krestića.

I u ovom tekstu akademik Vasilije Krestić je označen kao najzaslužniji za uspeh Mire Radojević (on je sigurno po svim njegovim „zaslugama“ mogao jedino da pripadne R. Ljušiću) ako bi i to zajazilo njegovu nezajažljivu ambiciju i samim tim potrebu da bude neprikosnoveni arbitar u našoj istoriografiji.

Pored toga Vasilije Krestić je žigosan kao veliki srpski nacionalista koji nikada to nije u istinu bio za razliku od Radoša Ljušića (nepatvorenog srpskog nacionalistu kada je to politički konjukturno i probitačno) koji se sada svrstava u tzv. realne političare i zalaže se za trezveni pristup u rešavanju Kosova i Metohije i prihvatanje Ohridskog sporazuma koji znači priznavanje nezavisnosti naše južne pokrajine.

Izgleda da jedino Radoš Ljušić ima ekskluzivno pravo da određuje ko je istinski srpski nacionalista i to nakon što u svojoj sadašnjoj aktuelnoj političkoj fazi sve više i otvorenije se svrstava uz tzv. liberalno-demokratsku, proevropsku i realpolitičku građanističku opciju.

Posebna je priča kada Radoš Ljušić (kao iskusni politički preletač i prelivoda) govori o srbijanskom društvu u raspadanju poredeći besprizornost naprednjačkih poslanika i izbor Mire Radojević u SANU, a da pri tome nije ni pomislio da se zapita kakva je i kolika bila njegova politička uloga u razaranju srpskog (ne srbijanskog) društva i to kao neposrednog učesnika u funkcionisanju državnih i društvenih institucija ove zemlje.

Nakon što je najgrublji i najnedostojniji način denuncirao istoričarku Miru Radojević, ovaj saradnik Danasa pokušao je i da se po dobro oprobanom receptu priključi velikom političkom talasu oličenom u protestima građana protiv nasilja jer je kako on to kaže posle svih njegovih politikantskih lupinga „srpskom narodu preostalo samo jedno mesto iskazivanja nade, volje i sposobnosti – Ulica.

A kada se ustanove presele na Ulicu, to može biti ili Revolucija ili Komedija“.

Tekst Radoša Ljušića koji je objavljen u Danasu daleko je od Komedije, on je otužna farsa i najniži stepen do kojeg može da padne povesničar sa herostratskim pretenzijama da bude glavni dekontaminator srpske istoriografije.

Jer Niko ostaje Niko, ma koliko se trudio da postaje Neko, a to nam najbolje pokazuje žalosni primer Radoša Ljušića.

Autor je publicista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.