Naša zemlja svakako je jedna od onih koja radnika ne bi smela da se seti samo na 1. maj. Ipak, ovaj međunarodni praznik je uvek dobar povod da tema dospe u žižu javnosti.
Ni ranije, pa ne treba očekivati ni ovaj put, Prvi maj se nije proslavljao masovnim protestima. Sporadično sindikalno organizovanje slabo posećenih protesta, ali i prepuna izletišta širom Srbije, naivnog posmatrača bi mogla da dovedu u zabludu da zaposleni u Srbiji nemaju previše problema.
Obe slike – mlaki protesti i puna izletišta, ipak su samo varka. Život svih građana Srbije dugo nije bio mučniji, a sa nadolazećom ekonomskom krizom, izgledi su da ćemo se ovih vremena sećati sa setom.
Jugoslovenski komunisti imali su dobre ideološke razloge da ovom prazniku istupe oštricu. Bila je to, makar na papiru, država radnika i kao takva radnički raj u kome su pobune nepotrebne.
U Srbiji se ova namera dobro uklopila sa paganskim, za nas dakle iskonskim, običajima slavljenja tog dana. Jednostavno, slobodni dani za ovaj praznik u Srbiji su prilika da prosečni građanin Srbije uz iće i piće provede neko vreme sa porodicom i prijateljima.
Uobičajeno je da tih dana u gradskim izletištima nema gde igla da se spusti. Oni boljestojeći ovu pauzu iskoriste za obilazak neke popularnije turističke destinacije.
Uglavnom, pred nama bi sad bili dani povećanih saobraćajnih gužvi prema prepunim izletištima i sablasno praznih gradskih trgova. Po svemu sudeći, ove godine slika će biti drugačija. Da se neće odustati od proslave, uprkos zabrani kretanja, govori nam skoro pa masovno iznajmljivanje vikendica širom Srbije.
Ako je ranije bilo malo razloga za slavlje i veselje na međunarodni praznik rada, poslednjih godina u Srbiji ga ima sve manje. Slaviti Prvi maj uz hranu, piće i pesmu 2020. liči na orkestar na Titaniku.
Tipično za kronizam, vezivanje države za privredu je sve snažnije. Direktno ili indirektno većina “radnika” u Srbiji radi za državu. Ako ne u državnoj administraciji, onda u kompanijama čije poslovanje država velikodušno subvencioniše novcem svih nas.
U oba slučaja, radnici dele žalosnu sudbinu života u Srbiji sa svima ostalima. Oni koje država direktno zapošljava neretko su primorani da jedan deo svog radnog vremena posvete radu za Partiju. Bilo da se radi o botovanju na društvenim mrežama, u neposrednom okruženju ili o terenskom radu poput anketiranja građana – neretko prikupljanja kapilarnih glasova, to nisu primarni radni zadaci koji su definisani bilo kakvim ugovorima o radu.
To su obaveze koje se boduju po multilevel principu i time omogućavaju potencijalno produženje ugovora ili dobijanje novog, boljeg radnog mesta. Zaposleni u novootvorenim subvencionisanim fabrikama su u gorem položaju.
Njihovi radni uslovi neretko su bezbednosni i zdravstveni rizik. Pritisnuti pretećim siromaštvom, obe grupe izložene su mobingu, a čak su i stručnjaci lišeni svakog dostojanstva u razgovoru sa nadređenim.
I laiku je jasno da je ovakav sistem dugoročno neodrživ. On se, međutim, u kontekstu i najmanje ekonomske krize raspada još brže. Izvesno je da će recesija izazvana pandemijom uticati na mogućnost sistema da obezbeđuje skupu partijsku mašineriju sklepanu masovnim i organizovanim ucenjivanjem. Partija je, svakako, zaposlila određeni broj nezaposlivih ljudi.
Svesni svojih životnih izgleda, takvi će biti lojalni do kraja i najglasniji u odbrani partijskih interesa. Postoje međutim i oni koji neće dugo trpeti kašnjenje ili čak neisplaćivanje plata, jer mnogi su već dugo “na ugovorima” i odavno čekaju svoj red za stalni posao i sigurnu platu.
Ovaj rasplet će biti direktna posledica već preopterećenog “privatnog” sektora. Zaustavljanje ekonomije na dva meseca otkrilo je javnosti nešto čega smo svi dugo već bili svesni – većina preduzetnika u Srbiji s mukom pokriva tekuće troškove, ne poseduje zalihe za “crne dane” i višemesečni izostanak prihoda podrazumeva katanac na radnji.
Destruktivno lice kronizma tako postaje ponovo vidljivo svima. Uz postojeću korupciju koja na momente postaje pitanje Uprave za organizovani kriminal, Srbija je žrtva jednog predatorskog sistema. Vršioci javnih funkcija su tek ključari koji zahtevaju svoju ključarsku rentu za pristup. Renta može da bude mahanje zastavicom i klicanje, ali može da bude i materijalna. Pristup, svakako, nije besplatan i biće sve skuplji.
Proslaviće se i ovaj Prvi maj. Troškovi će se solidarno podeliti, biće dobre hrane, pića u izobilju. Biće svega, samo ne našeg dostojanstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.