Zamislimo 2. april

Jankovića, Jeremića i Boška Obradovića kako zajedno izlaze sa podacima, budući da im je Boris Tadić sugerisao da osnuju zajedničko telo predsedničkih kandidata, koje bi se bavilo izbornim mućkama vlasti? Njih trojicu kako dolaze u RIK po svežoj prolećnoj noći, kišnoj možda kakva je bila noć 24. aprila 2016. kada su se brojali glasovi za parlament i rušilo po Savamali? Kako im se u holu isred vrata izborne komisije pridružuje neželjeni Radulović? A Šešelj i radikali sa trubačima slave ispred ulazak u drugi krug? Vučića koji nije mnogo uznemiren budući da je sve vreme govorio da će borba biti teška i neizvesna, koliko god tumači njegove psihe tvrdili da je za njega drugi krug poraz? Kako da ne? Za čoveka koji je 24 godine u vrhu političkog establišmenta Srbije, 17 godina u opoziciji, 7 godina u vlasti, ne postoji poraz, postoji samo pitanje moći. A sada je u takvoj poziciji da ne može lako da je izgubi i to ne toliko zahvaljujući svojim veštim izraelskim ili odakle god konsultantima. Ti su mu savetnici sa matematičkom preciznošću smislili kako da kombinuje svoju prirodnu infantilnost sa čvrstim i jasnim porukama za svest prosečnog birača. Na primer, nikad protiv Tome i nikad protiv Šešelja. Uvek blago protiv Zapada, na ivici konfrontacije, ali pomirljivo. Uvek bratski o Rusiji, bez obzira na pomoć Milu Đukanoviću u otkrivanju ruske zavere sa srpskim atentatorima.

Ali, nije to ključ Vučićevog rejtinga, već nesposobnost petooktobarskih stranaka poraženih 2012. da reše svoj unutrašnji sukob na konstruktivan način. Na strani opozicije u ovoj kampanji, tri frakcije bivšeg DS, već mesecima vode prikrivenu borbu – jedna zvanična, koju predvodi Šutanovac i koja se zaklonila iza Jankovića, druga Tadićeva koja se nametnula Jeremiću, i treća koja je otišla kod Vučića. Unutar tih frakcija najveće pitanje je ko je najviše doprineo ubistvu Zorana Đinđića i zato Đinđićev duh već mesecima lebdi u ovoj kampanji, kroz razne medijske napise, dokumenta već objavljivana i navodno tek objavljena, iz istrage, suda, policije, službi… Mesecima, bez jasnog i razumljivog povoda, čak daleko i od godišnjice atentata na Đinđića kada se ta priča ritualno obnavlja, u štampanim medijima dominiraju ličnosti i antijunaci s početka 2000-ih. Ali, ta je priča već imala jednom ishod na predsedničkim izborima – Tadić 2004. i to se više ne može ponoviti.