Zamišljanje ekstremne situacije

Tražeći odgovor zašto je to tako, hrvatski poreski konsultant Hrvoje Zgombić izneo je tezu da svako povećanje udela privatnog sektora u ukupnoj privredi i društvu smanjuje ulogu vlade. „Kad bismo zamislili ekstremnu situaciju, da privatni sektor čini 99 odsto BDP-a, uloga svake vlade bila bi potpuno beznačajna, a to naše vlade ne smeju dopustiti“, konstatovao je Zgombić.

Teza je dovoljno intrigantna da, bar na trenutak, vredi zamisliti ekstremnu situaciju. Iako će se neki (verovatno, pristalice bolje prošlosti) narogušiti na model eksperimenta „šta bi bilo, kad bi bilo“, vredi se poigrati na temu šta bi bilo kad bi 99 odsto srpske privrede bilo privatno?

Dakle, kad bi 99 odsto srpske privrede bilo privatno:

– ne bi samo zaposleni kod države živeli bolje, nego bi svi bolje živeli. Generalno, bolje bi se živelo,

– ne bi budžet države bio često volatilan,

– ne bi se država pravdala da nema dovoljno novca za brže rešavanje socijalnih slučajeva. Bilo bi manje siromašnih. Bilo bi više novca da se najzad uvedu neophodne socijalne karte. Recimo, struja bi bila jeftinija za siromašne i socijalno ugrožene, a skuplja za bogate. Porasle bi i naknade za socijalno osetljive grupe stanovništva,

– ne bi država morala da pokriva gubitke javnih preduzeća kao što su EPS, Er Srbija, Telekom… i desetina komunalnih firmi pa bi tako više novca ostajalo za socijalu,

– ne bi se političari koji pobede na izborima mučili da sastavljaju kadrovske liste, da kapitalizuju plen, da dele direktorske fotelje i skupljaju po ulici rukovodioce javnih preduzeća i članove upravnih i nadzornih odbora,

– ne bi Đorđević bio direktor Pošte, Grčić ne bi bio direktor EPS-a,

– ne bi lokalni političari u komunalnim preduzećima (vodovod, parking, odnošenje smeća, turistička organizacija) zapošljavali starlete, kumove, svastike i braću od tetke. I ne samo komunalnim,

– ne bi lokalni političari morali da potkradaju građane i državu da bi pratiljama-sponzorušama svake godine kupovali nove džipove i stanove u prestižnom naselju Beograd na vodi,

– ne bi bilo nekontrolisanog partijskog zapošljavanja i naguravanja polupismenih stranačkih aktivista u prebukirana državna nadleštva,

– ne bi predsednik i premijer(ka) morali da brinu o stopi zaposlenosti i njen rast pripisivali sebi,

– ne bi bilo neskriveno nameštenih tendera i kusih javnih nabavki,

– ne bi se kroz javna preduzeća državni novac prelivao u ruke političara i njihovih biznismena,

– ne bi bilo korupcije. Od korupcije uvek stradaju građani, jer se novac uzima od njih. Koruptivne države se uvek i najsiromašnije države,

– ne bi bilo pljačke državnog novca i kriminala,

– ne bi bilo „Jovanjica“,

– ne bi se „Kokeze“ ubrajale među najbogatije Srbe,

– ne bi bilo novih fiskalnih i parafiskalnih nameta privatnoj privredi,

– ne bi bilo monopola, veća konkurencija oborila bi cene mnogih usluga koje pruža država,

– ne bi poskupeli nego bi pojeftinili mnogi proizvodi koje sada isporučuju državna preduzeća,

– ne bi država morala da se ekstremno zadužuje na teret budućih generacija (napomena: mediji su nedavno objavili da još vraćamo kredite koje je uzimao, da bi nas usrećio, Josip Broz),

– ne bi ministri imali drugog posla nego da se posvete dobrobiti poreskih obveznika (građana i preduzetnika) i nauče dobrom vladanju,

– ne bi država morala da pravi razvojnu banku koja služi političarima za pljačku,

– ne bi građani papreno skupo plaćali državne promašene investicije,

– ne bi država brinula da li ima dovoljno novca za finansiranje istraživanja i inovacija nego bi ga obezbedila u javno-privatnom partnerstvu s kompanijama čiji su privatni vlasnici zainteresovani za to,

– ne bi predsednik države svaki dan morao da prepada građane iz televizora,

– ne bi predsednik države, kad god putuje u inostranstvo, morao da se ponižava i moljaka svetske lidere da kupe RTB Bor, Petrohemiju ili Železaru,

– ne bi se ministar finansija rasipnički ponašao nego bi brinuo o svakom državnom dinaru kao o svom ličnom,

– ne bi ministri morali da ustaju u pet sati ujutru da bi krmeljivi prisustvovali presecanju vrpci,

– ne bi država uništavala tržište da bi protežirala javna preduzeća,

– ne bi bilo afera Telekom, Krušik…

– ne bi bilo ništa neobično da svaki građanin bude prosečno bogatiji za bar 2.000 evra godišnje, a da svakom preduzetniku ostane u džepu bar 10.000 evra na godinu

– ne bi…

Eto šta bi za prosečnog građanina i preduzetnika značilo da je 99 odsto privrede privatno a da je uloga vlade beznačajna.

Niko ne može da kaže da je to utopija (kao, recimo, socijalizam). Ko ne veruje neka proveri kako izgleda na primer – Finska.

Autor je novinar