Zamke obaveznog skrininga

Ovim prvim se precizira način finansiranja zdravstvenih usluga preko obaveznog zdravstvenog osiguranja na načelima solidarnosti i uzajamnosti – ili kako su nam to u socijalističkoj domovini objašnjavali da će u komunizmu svako davati po svojim mogućnostima, a uzimati po potrebi.

Na tom principu funkcionišu uglavnom sva državna, obavezna zdravstvena osiguranja, još od davne 1883. godine kada ga je Reichskanzler Otto von Bismarck prvi uveo da bi sačuvao socijalni mir. Princip je jako jednostavan – od bruto plate se zaposlenima uzima oko 13 odsto za potrebe obaveznog osiguranja i time se garantuje osnovni paket zdravstvenih usluga za osiguranika i članove njegove porodice.

Ako je verovati podacima iz medija, u zdravstveni fond se u proseku uplaćuje oko 300 evra godišnje po osiguraniku ( u Nemačkoj je oko 5.000 evra ) što je jako malo za zahteve koji se često postavljaju pred srpsko zdravstvo ili za obećanja koje političari rado dele, objašnjavajući da je zdravstvo u Srbiji besplatno, ili da se lečenje obavlja o državnom trošku. To im je valjda opravdanje za rasipničko raspolaganje sredstvima fonda, a oni ih bezočno troše ne podnoseći nikome račune.

Lepo zvuči kada Ministarstvo ovim spomenutim zakonima nudi „zdravstvenu zaštitu kao organizovanu, sveobuhvatnu delatnost društva sa ciljem najvišeg mogućeg nivoa očuvanja i unapređenja zdravlja građana, kao i pravom na zdravstvenu zaštitu koja obuhvata i mere prevencije i rano otkrivanje bolesti“.

A onda sledi tumačenje ministra Lončara koji tvrdi da će preventivni pregledi u programu skrininga biti obavezni i da ko se ne odazove biti sankcionisan tako, što u slučaju da oboli od bolesti koja je bila ponuđena u programu skrininga, snosi deo troškova svoga lečenja.

Kada se spomene skrining, upravo se misli na program sistematskih preventivnih pregleda, za rano otkrivanje: karcinoma dojke, debelog creva, prostate, pluća, grlića materice, kože i dr …. „pri čemu bi morala da se poštuju i sva obećanja iz načela predviđenih ovim novim Zakonom o pravičnosti, sveobuhvatnosti, pristupačnosti, kontinuiranosti, stalnog unapređenja bezbednosti i efikasnosti zdravstvene zaštite“.

To znači da bi sve oblasti morale biti istovremeno obuhvaćene sistematskim pregledima, što je malo ozbiljniji i zahtevniji posao i u pogledu organizacije, ljudstva i novca.

E, tu gospodin ministar pravo koje zakonom garantuje osiguraniku pretvara u obavezu koja sa sobom vuče i kazne, gde se partnerski odnos pretvara u odnos tutora i štićenika, gde osiguranik ne odlučuje ni o svojim pravima, ni o obavezama, jer on više svojim novcem u fondu ne upravlja.

Ako se u srpsko zdravstvo uvede princip kažnjavanja osiguranika zbog „nebrige“ o svom zdravlju – kao ovde zbog izostanka iz programa skrininga – kako ćemo tretirati: pušače, uživaoce u alkoholu, pripite vozače za volanom ili vožnje bez sigurnosnih pojaseva ili sa vozačima upletenim u saobraćajne udese zbog prebrze vožnje, sportistima u rizičnim sportovima, korisnicima solarijuma ili zavisnicima od opijata ili lekova pa i gojaznih osoba, da spomenem samo neke primere o „neodgovornosti“ prema svom zdravlju.

Voleo bih da me stvarnost demantuje, ali ja sam ubeđen da pod skriningom kao kompletnom nacionalnom programu Ministarstvo zdravlja Srbije, u prvom redu, misli samo na skrining dojke, jer otvara potrebu za kupovinom ogromnog broja mamografa. A evo kako sam došao do potrebnog broja mamografa koristeći parametre iz Nemačke prakse i podacima koji su mi bili dostupni u Statističkom godišnjaku Srbije 2018.

Po popisu stanovništva iz 2011. u Srbiji je živelo 1.035.847 žena starosne dobi između 50 i 69 godina. To je populacija koja se obuhvata skrining programom sa dvogodišnjim ritmom pozivanja na snimanje. Oko pola miliona žena u Srbiji bi bila pozvana na preglede u prvoj godini, ali kako odziv pacijenata nije nikada potpun računa se da bi oko 80 odsto njih godišnje moglo da iskoristi ponudu, što odgovara broju od oko 400.000 pregleda.

Kako se od lekara specijaliste – rendgenologa očekuje da godišnje očita nalaze za najmanje 5.000 pacijentkinja, to dolazimo do broja 80 potrebnih aparata za mamografiju – i to samo za potrebe kampanje skrininga.

Ovde počinju nabavljačima, koji vole da kupuju „najbolje“ i najskuplje aparate, da svetlucaju oči jer se radi o ozbiljnoj kupovini koja može da se sprovede vrlo brzo, iako je trenutno nepotrebna, ali zbog dobre provizije se ipak obavlja, iako bi za njihovo korišćenje prvo moralo da se školovanjem pripremi dodatno oko 100 rendgen tehničara, 180 visokospecijalizovanih rendgenologa, čitača snimaka ( dva nezavisna dijagnostičara po aparatu ) i oko dvadesetak supervizora koji vode, nadgledaju i kontrolišu ceo program skrininga i uz obavezno učešće pri saodlučivanju kod dijagnoza gde su nalazi oba lekara različiti.

Odgovornost ovih lekara je ogromna, jer od njihovih pogrešnih nalaza, bilo oni pogrešno pozitivni ili pogrešno negativni zavise sudbine mnogih žena. Kod pogrešno negativnih nalaza, pacijentkinja se ostavlja u zabludi da nije u zoni rizika pa zapostavlja uobičajene samopreglede ili redovne lekarske kontrole, pa tako može vrlo brzo da postane i žrtva oboljenja.

Pogrešno pozitivni nalazi dovode pacijentkinje u stanje panike, sumnje, neizvesnosti, brige, strepnje uz serije novih dijagnostičkih pretraga pa sve do operativnih zahvata i hemoterapije. Sve ovo ne bi doživele da nisu uzele učešće u programu skrininga, a takvih će u našem slučaju (statistički gledano) biti oko 20.000 da bi se na kraju ustanovilo da je oko 4.000 pacijentkinja stvarno u stanju začetka bolesti.

Zato bi Ministarstvo zdravlja moralo da objavi nacionalni skrining program, i da nam saopšti sa kojim brojem rendgenologa za mamografiju danas raspolaže, koliko ih ima na specijalizaciji i gde namerava da ih školuje da bi dostigli jednogodišnje iskustvo za svakog od njih sa više od 5.000 očitanih snimaka. Jer samo svođenje skrininga na uska područja velikih, probranih i favorizovanih gradova, ugrožava se osnovno načelo pravičnosti zdravstvene zaštite.

A za proviziju se interesentima nudi toliko drugih mogućnosti, da nabavka mamografa još može da pričeka.

Autor je arhitekta stručnjak za objekte u zdravstvu