Zamrznuti konflikt, jedini razuman izbor

Problem je međutim što kao narod, građani, javnost ili elita više nismo sposobni za racionalno promišljanje stvari i što očigledno više nemamo ni hrabrosti ni snage za izvlačenje pravilnih zaključaka i borbu za sopstvene, kolektivne, interese. A takva slabost i odsustvo volje u jednoj političkoj zajednici (ako smo to uopšte još uvek) na kraju se uvek preskupo plaća.

Ali krenimo redom.

„Zamrznuti konflikt“ – tj. situacija u kojoj više nema oružanog sukoba ali nema ni konačnog političkog rešenja predstavlja jedini razuman izbor za Srbiju danas. To je naprosto tako jer svako odmrzavanje u ovom trenutku isključivo vodi ka prihvatanju i priznavanju kosovske secesije. A odricanje od Kosova i Metohije ne predstavlja samo problem zato što se time kao narod odričemo naše istorije i identiteta već zato što se time – i oni kojima identitet i istorija ne znače mnogo bi ovo morali da imaju u vidu – destabilizuje čitav region. Naime, sa nezavisnim Kosovom se neminovno otvara pitanje stvaranja „Velike Albanije“ (Edi Rama je pre nekoliko dana između ostalog izneo ideju i da bi Kosovo i Albanija trebalo da imaju zajedničkog predsednika), čime se nepovratno destabilizuju Makedonija i Crna Gora. Prihvatanjem secesije Kosova i Metohije takođe se nastavlja paranje Srbije i nakon Kosova na red sasvim izvesno dolaze jug centralne Srbije i Raška oblast, a može se ponovo otvoriti i „vojvođansko pitanje“. Time se proces raspadanja zemlje trajno nastavlja, čime osuđujemo sebe i svoju decu da se narednih decenija i dalje bavimo geopolitikom i sukobima umesto da se bavimo uređenjem naše zemlje – promenom političkog sistema, ekonomijom, pravnom državom, zdravstvom, kulturom, školstvom, demografijom…

Iz navedenih razloga je naš jedini izbor da se kosovski problem drži u stanju „zamrznutog konflikta“. Uostalom, toliko je primera zamrznutih konflikata u svetu – od istočnog Jerusalima i celokupnog palestinskog pitanja, preko Pridnjestrovlja, Južne Osetije, Abhazije ili Kipra, do istočne Ukrajine i Zapadne Sahare – da bi kosovski problem predstavljao samo jedan slučaj u nizu.

Drugo, mora se utvrditi važna distinkcija između prava države Srbije nad Kosovom i Metohijom i prava Srba na Kosovu i Metohiji i zapamtiti, jednom za svagda, da se Srbi u južnoj pokrajini nikada ne mogu zaštititi tako što će Srbija kao država iščeznuti sa Kosova i Metohije ili što će se na bilo koji način dati legitimitet secesionističkoj tvorevini – pravnoobavezujućim sporazumom, stolicom u Ujedinjenim nacijama ili na bilo koji drugi, apsolutno neprihvatljiv, način.

Treće, razgovore o Kosovu i Metohiji potrebno je vratiti pod nadležnost ponovno uspostavljenog Ministarstva za Kosovo i Metohiju i voditi pregovore na način kojim se ne bi ugrozila suverena prava Srbije nad njenom pokrajinom.

Četvrto, mora se snažno reafirmisati uloga međunarodnog prava i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN kao jedine važeće i pravnoobavezujuće međunarodne norme.

Konačno, mora se utvrditi državna strategija za opstanak i razvoj Srba na KiM: da li bi oni učestvovali u secesionističkim institucijama ili bi ih bojkotovali; da li bi se ponašali na isti način južno i severno od Ibra; da li bi Srbija preko pravnih lica koje kontroliše posredno ili neposredno bila aktivna na KiM – sve bi to bilo definisano u sveobuhvatnoj strategiji čiji elementi suštinski nisu za javnost.

I za kraj, možda najvažnije: moramo da počnemo da se ponašamo kao odgovoran narod i odgovorni građani i da prekinemo sa traženjem izgovora i prečica. Kosovski problem nas svakako ne sprečava da, recimo, promenimo politički sistem tako što ćemo promeniti izborno zakonodavstvo, da se izborimo sa korupcijom, da očistimo zemlju od divljih deponija… kao što nas evropska retorika srpskih elita ne oslobađa odgovornosti da mislimo svojom glavom i shvatimo da nam Evropa neće pomoći, ne samo zato što je danas reč o mrtvom projektu, već prvenstveno zato što niko ovu zemlju neće urediti (niti može, niti hoće, niti treba) sem nas samih.

Autor je predsednik DSS