Zanemarivanje evropskog opredeljenja

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Politika učenja dva strana jezika pored maternjeg nije izmišljotina nestručnih i previše darežljivih birokrata Ministarstva prosvete. Lingvističke politike u EU i u zemljama koje žele da se EU pridruže, odavno nisu stvar samo nacionalnih okvira već deo širih evropskih napora, a oni se ukratko mogu svesti na preporuke da svaki građanin EU pored maternjeg koristi barem još dva strana jezika.

O tome svedoči mnoštvo dokumenata različitih tela EU: Bela knjiga Evropske komisije iz 1996. godine „Predavati i učiti: ka društvu znanja“, preporuka br. 1383 Parlamentarne skupštine Saveta Evrope iz 1998. godine pod naslovom „Jezička raznovrsnost“ i br. 1539 vezana za ustanovljavanje Evropske godine jezika iz 2001, odluka Saveta Evrope sa sastanka u Barseloni 2002. godine u kojoj se navodi da je jedan od obrazovnih prioriteta učenje bar dva strana jezika, i to od najmlađeg uzrasta, da nabrojimo samo neke.

Evropski parlament naglašava da su razlozi za uvođenje ovakve jezičke politike promovisanje mobilnosti i interkulturnog razumevanja među žiteljima Evrope. Višejezičnost upotpunjena poznavanjem evropskih kultura je u Evropi izričito navedena kao poželjna društvena i kulturna vrednost. Ciljevi koji se ovako žele realizovati su mnogobrojni:

– na individualnom planu, viši nivo opšteg obrazovanja, prijemčivost za druge kulture i viši nivo tolerancije, razvijene komunikacione sposobnosti, uključivanje u evropsku podelu rada, pristup bolje plaćenim poslovima

– na institucionalnom nivou se želi omogućiti stvaranje osećaja evropske pripadnosti i otvaranje prostora za što šire učešće u evropskom javnom i političkom životu.

Uostalom, jezik nije samo sredstvo komunikacije već i vektor nacionalnih, kulturnih i mnoštva drugih identiteta. Za male države kao što je Srbija, izuzetno je važno da njeni građani mogu da budu promoteri specifičnih vrednosti i interesa.

Srbija je već više godina uključena u različite evropske programe mobilnosti studenata, istraživača i administrativnog osoblja koji podrazumevaju boravke od nekoliko nedelja do jednog ili dva semestra na partnerskim evropskim univerzitetima. Mada engleski danas jeste jezik nauke, svođenje kontakata u stranoj zemlji isključivo na govornike engleskog jezika je višestruko ograničavajući faktor i na naučnom i na opšteobrazovnom planu.

Ostvarenje nagoveštenih projekata o povratku na učenje samo jednog obaveznog stranog jezika, u Srbiji bi se praktično svelo na isključivo učenje engleskog, koji sada istina u svetu funkcioniše kao lingua franca, ali kojem ta pozicija uopšte nije garantovana na dug rok. Mnogobrojne studije najavljuju rast značaja drugih jezika uslovljen socijalnim, demografskim, ekonomskim i političkim razvojem u svetu koji se neprestano menja. Tu se pre svega misli na mandarinski, španski, francuski, portugalski, arapski, ruski, urdu i hindu.

Zbog svega navedenog, izuzetno je važno da se naučna zajednica mobiliše da spreči nagovešteni razvoj događaja i situaciju u kojoj bi bila zatečena odlukama službenika Ministarstva, koje dovode u pitanje naša evropska opredeljenja, kompetencije i mogućnost đaka iz Srbije da učestvuju u svetskoj i evropskoj podeli rada.

*Autor je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu