„Zapadni Balkan“ kao izabrani bezizlaz

Možda je Srbiji to zaslužena kazna za lako izgubljeni dvadeseti vek, ali ako je i kazna – previše je.

Srpska politička klasa, zajedno sa vladajućim kulturnim pogonom, vodi radikalnu politiku krivice. Ali, ona je nametnuta i ima funkciju ujednačenja pod firmom „Zapadnog Balkana“ u okviru politike „kolektivne odbrane Zapada“. Niko nije bolje definisao tu domaću politiku puževe kućice od samog velikog vođe – „mi na Kosovu nemamo ništa i niko nam ništa ni ne nudi“.

Za ove tvrdnje Evropska unija nam daje obilje materijala. Zadržaćemo se samo na poslednjim nanosima ove građe. Evropski savet je pre nekoliko dana odbio otvaranje pregovora o pristupanju za Severnu Makedoniju i Albaniju. Najveći politički autoritet Unije nije bio spreman da ovim zemljama pruži ni iluziju.

Racionalan čovek bi rekao da je dobro kada EU u odnosima sa drugim državama ne operiše iluzijama. Ali, političari država „Zapadnog Balkana“ naučeni su da rade samo u svetu iluzija. Kada bi, recimo, Srbiji i Crnoj Gori, najnaprednijim partnerima u stvarima pristupanja, isti taj Evropski savet saopštio da ovako više ne ide, razočarenje bi bilo veće nego što je danas slučaj sa Severnom Makedonijom i Albanijom.

U ove dve zemlje razočarenje se brzo pretvorilo u osećaj povređenosti, a u prve dve nastupio bi šok i opšti osećaj izgubljenosti.

Kako oceniti ovaj poslednji čin Evropskog saveta. Poznato je da je Francuska najpre nagovestila a potom i sprečila, uz pomoć Holandije i Danske, odobrenje za početak pregovora, iako su prethodno bili obećani sa ovog najvišeg nivoa. Za nas su posebno interesantna obrazloženja francuskog predsednika. Prvo obrazloženje je manje-više uobičajeno kada je reč o svim zemljama „Zapadnog Balkana“

Ovoga puta S. Makedonija i Albanija su apostrofirane zbog manjka vladavine prava u njihovim državama. Drugo obrazloženje, međutim, mnogo je dalekosežnije. Rečeno je da treba menjati generalnu metodologiju pregovora o pristupanju iz prostog razloga što proširenja EU neće biti bez produbljenja njene integracije, tj. dok se EU ne reformiše.

Emanuel Makron je, dakle, iskoristio konkretan povod da i ostalim državama tzv. Zapadnog Balkana nagovesti da, bar što se Francuske tiče, politika proširenja EU treba da se menja.

Da li će se to i desiti, nemoguće je predvideti. Ali, kada bi politički činioci u Srbiji bili ozbiljni i odgovorni, primili bi ovaj nagoveštaj kao priliku za sopstvenu inicijativu u skladu sa državnim interesima. Jer, politika pristupanja bez članstva, u šta se faktički pretvorio odnos EU sa Srbijom, i do sada je našoj zemlji izručivala više štete nego koristi, a najveća šteta je kada se jedna država kreće putem bez cilja.

Od današnje zvanične politike u Srbiji, međutim, ne treba očekivati ni najmanji pomak. Ne samo da ona u tom pravcu ništa ne radi, već njene besmislene regionalne inicijative samo zavode u nove ćorsokake većeg zapadnobalkanskog lavirinta.

Pre godinu dana predsednik Srbije smislio je ideju o carinskoj uniji na ovom prostoru. Postojeći CEFTA sporazum (2006) – stvaranje zone slobodne trgovine, bez obzira na teškoće u realizaciji davao je rezultate. U okviru politike pojedinačnog pristupanja država Uniji, ovo je bio maksimum kolektivne trgovinske politike koji se mogao očekivati.

Uzgred, Srbija je uporedno gledano u okvirima ovog sporazuma izvlačila najveću korist. Ali, očekivati od ovih zemalja da uspostave zajedničku carinsku politiku prema trećim zemljama i organizacijama, bila bi čista iluzija. Nije bio osiguran ni postojeći stepen trgovinskih odnosa oličen u CEFTA-i, a Vučić je počeo da izigrava mini-evropsku avangardu.

Nije prošlo ni godinu dana od ove inicijative, a Kosovo, iako potpisnik CEFTA-e preko UNMIK-a, zavelo je Srbiji i BiH carine od sto odsto. Time je CEFTA-i bilo presuđeno, ali ne zbog jednostranog rušenja njenih pravila, već zbog nespremnosti njenih organa i Evropske komisije da ovim jednostranim merama stanu na put.

Ako je postupak samog CEFTA sporazuma za kažnjavanje složen, to se za EU nikako ne može reći. U okviru njenog Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Kosovom regionalna zona slobodne trgovine (što jeste CEFTA) bila je obaveza bez pogovora. Komisija EU nije ni prstom mrdnula da svog ugovornog partnera privede zakonu.

Niko tada nije pitao A. Vučića šta bi sa njegovom idejom o regionalnoj carinskoj uniji. Ali, on nije računao na pitanje nego na javni zaborav njegovih propalih ideja. Zato je neposredno pre sumraka pristupanja za S. Makedoniju i Albaniju ispalio iz pištolja još jaču ideju – „mali Šengen“.

Tu se umešao i komedijant-slučaj: ideja je promovisana na samitu Vučića, Rame i Zaeva u Novom Sadu i to zajedničkom deklaracijom. Taj novi bulit trebalo je da se prošeta i drugim zemljama „Zapadnog Balkana“. E sad, ovde je manje reč o slučaju, koji je po svom običaju pao neočekivano, u predvečerje albanske i makedonske muke. Reč je, kao i u slučaju carinske unije, o nebuloznoj ideji.

„Veliki Šengen“, kao projekat jednog broja država članica EU, nastupio je onda kada je unutar tadašnje Evropske zajednice zajedničko tržište bilo gotovo zaokruženo (1985). Zajedničko tržište, kao treći stepen ekonomskog objedinjavanja država članica, sledi prethodno dovršene stepene – zonu slobodne trgovine i carinsku uniju.

Uzgred budi rečeno, Sporazum iz Šengena stupio je na snagu tek 1995. godine, a uveden u osnivački ugovor 1999. Ni dan-danas nisu sve države EU njegove članice. Budući da je reč o ukidanju svih mogućih barijera za slobodno kretanje ljudi, neke države članice još ne ispunjavaju njegove uslove, a neke to ni ne žele.

Sada vidimo koliko se naš avangardni evropejac zaleteo u daleku budućnost „Zapadnog Balkana“, a možemo pretpostaviti šta ljudi u EU misle o toj ideji. Ali, moramo da razumemo i Vučića. U vakuumu realnog procesa pristupanja potrebno je stalno držati pozitivnu tenziju uz pomoć velikih ideja. Što rekao pesnik: Ja pjevam da mi prođe vrijeme.

Tako ispada da je „Zapadni Balkan“ naš izabrani bezizlaz. Ovo je vreme velikih ketmana. I evropski i domaći zvaničnici sa jednakim entuzijazmom i uz dobronamernu kritiku govore o putu u EU.

Ako se ostale zemlje „Zapadnog Balkana“ u ovoj zloćudnoj igri osećaju dobro, Srbiji to ne priliči. Atmosfera bezizlaza, koje se kod nas politički i medijski stalno pohranjuje, najbolje je sredstvo da se odustane od traganja za izlazom. A izlaz za Srbiju može biti samo njen i pojedinačan, bez sizifovskog tereta „Zapadnog Balkana“.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Državotvornog pokreta Srbije