Zapaljiva retorika „dobronamernosti“

Ne može se, naime, izbegavati odgovornost tvrdnjom da je zločine počinio „Miloševićev režim“. Moram lično da reagujem na ovakvu izjavu jer sam vodio spor u Međunarodnom sudu pravde po tužbi BiH kojom je optužena Srbija za genocid.

Presuda Međunarodnog suda pravde glasi:

„Sud utvrđuje da Srbija nije izvršila genocid kršenjem svojih obaveza na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, preko svojih organa ili lica čiji bi akti doveli do njene odgovornosti prema međunarodnom običajnom pravu;

Sud utvrđuje da Srbija nije izvršila delo udruživanjem radi izvršenja genocida, niti je podsticala na izvršenje genocida, što bi bilo kršenje njenih obaveza na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida;

Sud utvrđuje da Srbija nije bila saučesnik u genocidu kršenjem svojih obaveza na osnovu Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“.

Prema ovoj presudi Međunarodnog suda pravde, Srbija ne bi mogla da se izvinjava g. Silajdžiću za nešto što nije ni učinila. Gospodin Silajdžić dobro zna za ovu presudu, ali mu ne smeta da u ime „dobrosusedskih odnosa“ treba priznati genocid u BiH, ustvari samo u Srebrenici u kojoj je Sud našao da je izvršen genocid. Srebrenica je samo jedna od šezdeset tri opštine u Republici Srpskoj, a Srbija je i u ovom slučaju oslobođena odgovornosti za sudski utvrđeno kršenje Konvencije o genocidu.

Poznata mi je zapaljiva retorika g. Silajdžića protiv ove presude MSP 2007. godine. Prošlo je skoro tri godine pa on valjda misli da su ljudi zaboravili ovu presudu. U svom uvodnom govoru pred MSP 2006, predložio sam da BiH povuče tužbu za genocid protiv Srbije kako bismo seli za sto i pregovarali o međunacionalnom pomirenju.

Predstavnik BiH je pred sudom to odbio, verovatno i po instrukciji iz Sarajeva gde je g. Silajdžić bio značajan faktor u politici. Verovatno je mislio da će Srbija biti osuđena za genocid te ne bi bilo loše da Srbija plati 30 milijardi dolara odštete Bosni i Hercegovini u kojoj je, naravno, g. Silajdžić značajan faktor. Postupak međunacionalnog pomirenja podrazumeva da se na sto iznesu sva zla koja su počinjena u ratu u BiH. Međutim, g. Silajdžić je svakako među onima koji vide zlo samo kod drugih. To se potvrđuje time što u istom intervjuu on kaže da je pre rata na teritoriji Republike Srpske bilo 46 odsto Bošnjaka, Hrvata i drugih, a da ih je danas manje od osam odsto. Za to sve treba da se izvini Srbija. A ko će da se izvini za to što je pre rata u Mostaru bilo 20 odsto Srba, a danas ih je 0,2 odsto, u Stocu nema nijednog Srbina, iz Sarajeva je posle Dejtona „dobrovoljno“ otišlo 120.000 Srba, a koliko ih je još u Zenici, Tuzli itd. To svakako g. Silajdžić zna bolje od mene. Ko treba da se izvini, ne Srbiji već tim ljudima koji su napustili svoje domove i otišli u neizvesnost izbegličkog života? Ne može se raditi na pomirenju, a da se zlo vidi samo na drugoj strani.