Zapaljivi ministar odbrane

NJegove izjave izazivaju pažnju. Teško ga je razumeti jer istupa, sve češće, ishitreno i izvan svojih nadležnosti, pa i zvanične politike. Primeri su brojni – od isticanja da su ljudi u javnom servisu (RTS) prestali da polažu računa svojoj državi (?), preko „stava“ da će Srbija (vojno neutralna?) raspoloživu vojnu, političku i diplomatsku efektivu staviti u svrhu borbe protiv Islamske države, do predloga da treba razmisliti o promeni spoljne politike, ukoliko je za EU ključan odnos prema kosovskom pitanju. Dalje podsećanje oduzelo bi dragocen medijski prostor. Prosto pleni njegova stalna potreba da se dokazuje, da bude prepoznat kao neko ko je iskoračio ispred konkurencije, spremne da služi. Naročito žestoko reaguje u situacijama kada „proceni“ da su „ugroženi“ nacionalni interesi. Pri tom, dilema je želi li da stekne naklonost svog šefa ili da diskredituje njegove neistomišljenike, koje poistovećuje sa neprijateljima.

Koliko god Srbija želi da smanji tenzije u regionu i očuva prostor za dijalog sa susedima, ministar odbrane ne doprinosi tome. Naprotiv, stvara lošu atmosferu i opterećuje odnose sa Hrvatskom i Crnom Gorom (CG), a donekle i sa BiH, izjavivši da Bakir Izetbegović radi ono što mu je radio i otac. Izgleda da se ne radi (samo) o ličnom mišljenju i „stavovima“, već diplomatskim kalkulacijama (kojima pripomaže ministar spoljnih poslova). Da nije tako, odavno bi bio smenjen – ne samo on.

Najnovija izjava Vulina da dva oficira Vojske CG dolaze u misiju KFOR da bi podržali nezavisnost Kosova, a ne da zaštite Srbe, u suprotnosti je sa zaključcima predsednika vlada i ministara spoljnih poslova, nakon bilateralnih sastanaka, da imamo odlične odnose, da nemamo otvorenih pitanja i da na zajedničke izazove zajednički odgovaramo. Izjava nije racionalna, niti politički korektna, koliko god bila „izazvana“ istupom ministra odbrane CG Boškovića (da je Kosovo samostalna država i da je dobar sused), jer isti ne odudara od zvanične politike te zemlje. Utoliko je upadljivija jer niko više ni ne spominje priznanje Kosova, niti se ovoliko pažnje poklonilo izjavi predsednika Vlade CG da podržava Kosovo na njegovom putu ka evropskim i evroatlantskim integracijama.

Vulin ističe da je Srbija suverena, slobodna i vojno neutralna zemlja koja sama donositi svoje odluke i bira prijatelje. Sve i da nije (baš) tako, tu mu se nema šta zameriti. Diskutabilno je osporavanje drugoj državi da odlučuje sa kim će i kako graditi odnose, te da li će i na koji način doprinositi regionalnoj bezbednosti, shodno svojim interesima. Pri tom, nije principijelan – ne smeta mu (kao ni vladajućoj koaliciji) pozicioniranje Turske na KiM i učešće njenih vojnika u sastavu KFOR-a, niti njeno priznanje Kosova i lobiranje kod drugih zemalja za isto. Turska je na KiM (i ne samo na tom prostoru) mnogo više prisutna nego što se o tome u Srbiji priča, dok se razvija veliko prijateljstvo. Šta bi sa izjavom Erdogana da je „Kosovo Turska, a Turska Kosovo“? Ima li ona veze sa suverenitetom i teritorijalnim integritetom? Ne dotiče ga ni činjenica da je Turska glavni zagovarač i sponzor stvaranja vojske države u pokušaju. Ali, „trn u oku“ su mu dva oficira Vojske CG u sastavu KFOR, od kojih će samo jedan biti na Kosovu. Kako oni mogu da budu sporni, kada je kompletna misija u cilju, prvenstveno, očuvanja srpske zajednice na Kosovu, kada su međunarodne mirovne snage statusno neutralne i ne mešaju se u politička i pravna pitanja.

Jedno je gotovo sigurno – odnosi Srbije sa drugim državama, pa i Crnom Gorom zavise od ličnih odnosa osoba koje imaju (ili misle da imaju) političku moć u tim zemljama, što nije dobro, pored ostalog, za regionalnu stabilnost. U konkretnom slučaju, izgleda da naš ministar odbrane ne shvata da članstvo CG u NATO nije upereno ni protiv koga, da je KFOR nužnost na prostoru KiM i da je bolje da u sastavu tih snaga bude više pripadnika bezbednosnih struktura nama bliskih – prijateljskih zemalja. Čak i ministar (za zajednice i povratak) u Vladi Kosova Dalibor Jevtić zastupa „stav“ Srpske liste da KFOR jeste i treba da ostane garant mira i stabilnosti na Kosovu. Na kraju krajeva, predsednik Srbije je, u više navrata, izjavio da međunarodne mirovne snage na KiM imaju ključnu ulogu u zaštiti srpskog naroda i očuvanju bezbednosti na KiM, a nakon svakog sastanka načelnika GŠ VS i komandanta KFOR-a ističe se da je saradnja na visokom nivou. Pitaju li se Vulin i njegovi „savetnici“ šta bi bilo kada bi KFOR-u prestao mandat. Ako se oni ne pitaju, pita se „vrhovni komandant“ koji je, od generalnog sekretara NATO Jensa Stoltenberga, zatražio da snage vojne alijanse ostanu na KiM u nesmanjenom obimu.

Stiče se utisak da je politički i društveno (ne)odgovorna izjava ministra vojnog, kao i komentar „vrhovnog komandanta“ da se radi o ne naročito prijateljskom gestu komšija, nastavak komunikacije kojom se „kreira“ stvarnost i potiskuje suština, skretanjem pažnje sa ozbiljnijih i životnijih problema. Možda i nije sve onako kako se u prvi mah čini. U svakom slučaju, većina građana Srbije očekuje od svih učesnika u javnom životu da, u nameri da zaštite interese zemlje, budu oprezni i da, svojim neodmerenim i često provokativnim istupima, ne usložnjavaju ionako krhku situaciju u zemlji i okruženju.

Autor je general-potpukovnik u penziji, član Glavnog odbora DS