Zapamtićemo ovaj gest

 Uostalom, kada se suočimo sa „ozbiljnim“, „ambicioznim“, „prosvetiteljskim“ (do mojega!!) tekstovima, ne političara, već ljudi kojima bi sveta dužnost bila da služe samo istini i pravdi i da nemaju milosti prema postupcima nitkova koji su kontaminirali naš životni prostor, a upravo oni čine i pišu kao da su potpisali ugovor sa Mefistom, nikakvo čudo, onda, da čovek ima skepsu i predrasudu prema pisanju bivšeg premijera, uz to danas i biznismena Zorana Živkovića.

Onda je došlo leto, tačno onakvo kakvim ga opisuje Živković, sa sve turistima i slučajnim prolaznicima. Onda je, dakle, Zoran Živković objavio u Danasu tekst „Anestezija licemerjem“, za koji verujem da se ne sme otćutati. Zoran Živković nije od juče. On ima svoju političku prošlost. Nekima se dopada manje nekima više. To nije tema. Ukazujem na fenomen: Političar je jedini imao petlju da o temi medijskih sloboda, guja i akrepa, napiše neuvijeno, onako kako jeste. Političar (!) je napisao najpošteniji, ako ne i jedini pošten tekst o temi koja je od presudne važnosti ne za novinarstvo, već za mogućnost slobode i dostojanstvenog života u Srbiji. Bruka za mnoge koji su oštrili varjače iz raznih kujni o ovoj temi, pohvala i bravo za Živkovića, koji je imao petlju. Zapamtićemo ovaj tekst. Kao gest – ako mi nismo kadri za više. Kao manifest – ako još imamo vere i nade, i nadovežemo se na poslednji pasus kojim završava Živkovićev tekst.

Baš me briga ako nekom smeta ova pohvala koju smatram obavezom prema istini. Može da smeta samo onima kojima nije zasmetala antologija pomija od tekstova koji su se pojavljivali prethodnih dana na istu temu, ili kontejner ćutanja korumpiranih karijerista. Živković jeste ovim tekstom zadao domaći zadatak medijima, novinarima ali i čitavoj demokratskoj javnosti. Kad, ako ne sad? Ko, ako ne mi?

Nije morao, a napisao je, mnogi su morali, a nisu.