Zapisano u preambuli

Ako advokatima protivne strane, a protivna je svaka strana koja osporava teritorijalni integritet Srbije garantovan Ustavom,

Ustav Srbije nije dovoljna garancija da AP Kosovo i Metohija u objektivnoj stvarnosti postoji, i da postoji isključivo u okviru državnih granica Srbije, onda neka garancija bude tvrdnja američkog ambasadora.

Ako supersila koja je priznala „Kosovo republiku“ istovremeno ne spori da Srbija na KiM polaže istorijsko pravo, suvišan je svaki Ustav, pogotovo onaj u kome je Kosovo „zapisano u preambuli“.

Ali u preambuli Ustava iste te supersile piše: „We, the People“, i niko od njenih građana, a pogotovo njene političke elite, nije se usprotivio zbog toga što taj „detalj“ nije potvrđen u normativnom već u „deskriptivnom“ delu Ustava.

Pri čemu preambula nije nikakav „deskriptivni deo“ već uvod, u kome donosilac pred čovečanstvo iznosi svoje razloge, a koji možemo još nazvati i prolog ili prolegomena.

U preambuli Ustava NR Kine ne stoji samo to da je Kina država čiji su istorija i civilizacija stari nekoliko hiljada godina, već i to da je Tajvan sveta kineska zemlja. Pa makar i ne bila u njenim granicama.

Ali se Ustav Srbije ne poziva na „osmovekovni identitet“, još manje na „kosovski zavet“ ili na „svetu srpsku zemlju“, mada ima puno pravo.

Bez obzira na okolnosti, to pravo Srbiji ne osporavaju SAD.

U preambuli Ustava Švajcarske, zemlje koja se poslovično uzima za primer društvene i državne uređenosti i poštovanja ljudskih prava, prva rečenica u preambuli Ustava glasi: „U ime Svemogućeg Boga!“.

Na Boga se poziva i prolog Ustava Albanije.

Ustav Donje Saksonije (1994) nije ratifikovan u njenoj Skupštini sve dotle dok po zajedničkoj peticiji nemačkih građana protestanata, katolika i Jevreja nije sačinjena preambula u kojoj se poziva na Boga, pa taj uvod glasi „da je narod Donje Saksonije donoseći Ustav, svestan svoje odgovornosti pred Bogom i ljudima“.

Dok Vajmarski ustav iz 1919. u preambuli taksativno i pedantno nabraja teritorije na koje Nemačka polaže pravo.

S druge strane, preambula Sporazuma ZND, Ustava Zajednice nezavisnih država (1991), briše iz istorije i objektivne stvarnosti celu jednu supersilu: „Mi, Republike Belorusija, Ruska Federacija (RSFSR) i Ukrajina, kao države-osnivači SSSR… u daljem tekstu konstatujemo da SSSR kao subjekat međunarodnog prava i geopolitička realnost, više ne postoji.“

Ako se tvrdi da se Srbija odrekla svog suvereniteta na Kosovu Kumanovskim sporazumom 1999, tvrdnja može da se odnosi samo na tadašnju političku vlast. Suvereniteta se nije odrekao narod.

A kako je narod ratifikovao odluke tadašnje političke vlasti, videlo se na izborima naredne godine.

(W. Zimmerman, American-Yugoslav Bilateral Relations in the Light of Current East-West Changes, 1990)

Autor je pravnik iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.