Zapisi iz podzemlja: Lični stav Nikole Krstića

U Višegradu su spaljivali žive ljude, mučili ih i proterivali. U Foči su sistematski silovali i ubijali žene, pokušavali na sve načine da unište njihovu ljudskost.

U Prijedoru su terali ljude koji nisu njihove nacionalnosti da nose bele marame oko ruke, oponašajući prakse iz prošlih vremena.

Sve ovo liči na izopačenu atmosferu u kojoj se ljudi pitaju kako takve monstruoznosti mogu da budu počinjene, zar ne? Deluju kao isečci iz dnevnika nekog ludaka, zaključanog u tamnici, koji sanja o ovakvom sadističkom nasilju.

Izgleda kao da ga noćima proganjaju snovi o činjenju ovih zlodela zarad nekog višeg cilja. Nažalost, taj ludak je bila Srbija tokom devedesetih godina.

Ova zemlja je nanela mnoge nesreće, a danas, u ovom novom razdoblju, kada je svet na korak ili dva od odlaska na druge planete, kao, pokušava sve to da zaboravi.

Međutim, ispostavlja se da ona uopšte ne želi da zaboravi, već izvrće svoje čudovišno lice u masku dobročinitelja i slavi sve te ubilačke godišnjice.

Pravi spomenike od njihovih zlodela, piše romane, angažuje čitavu akademsku zajednicu da ponovo revidira tu deceniju i napiše novu istoriju za buduće generacije.

Prave se posebne emisije, filmovi, pišu feljtoni i analize, sve u cilju negiranja i osporavanja svega što se dogodilo. Čitava industrija se trudi da izbriše zločinačku pomahnitalost i stvori novu istorijsku konačnicu u kojoj je srbijanski narod, uprkos svim nedaćama i opasnostima koje su ga snašle, na kraju pobedio.

Dok region i svet sve to posmatraju, Srbija i njen sadašnji, ali i prošli, politički establišment glorifikuju zločince i pretvaraju ih u superheroje naše prošlosti. Ratka Mladića predstavljaju kao branitelja Evrope od islamskog terorizma.

Pola Srbije je obučeno u ultranacionalističku modu, pa tako u jednom gradskom prevozu možemo da vidimo barem petoro ljudi kako nose majice na kojima su obeležja o Kosovu, Republici Srpskoj, pravoslavlju, ćirilici, krvi i tlu.

Ne razumem zašto se onda kritičari vlasti ovde bune kada se postavljaju pitanja o Srebrenici, Kosovu, crkvi i svim ostalim temama koje čine da ova zemlja ostaje zakopana na dnu okeana, nevidljiva i bez glasa.

Trebali bismo reći: „Pa šta ako se traži?“ Normalno je da se postavljaju pitanja jer je postalo mučno gledati kako se pojavljuju novi vučići koji samo menjaju odela, ali nastavljaju tridesetogodišnji kontinuitet. Šta je problem pitati da li je Kosovo nezavisno? Šta je sporno kritikovati Srpsku pravoslavnu crkvu koja je zaglibila u huškanje na rat, mizoginiju i srebroljublje? Šta je toliko strašno u izgovaranju istine da je u Srebrenici počinjen genocid umesto da se tamo zbila nekakva „dešavanja“? Svi očigledno žele promene, ali ne žele da se išta stvarno promeni. Reći da hoćeš promene kao da je postala neka vrsta pomodarstva.

Nema više mesta ni u intelektualnim krugovima za razgovore o tome kako prošlost utiče na sadašnjost. Dežurni smatrači se samo smenjuju po televizijama i pričaju o karijesu na zubu, dok se metastaza širi.

Iznenada su vodeći kritičari vlasti oni koji su 2012. glasali za Tomislava Nikolića i podržavali njegovu novopečenu politiku, možda čak i onu staru. Danas se pitamo kako smo dozvolili da se dogodi Jovanjica, koja je izgrađena na nasleđu udruženog pakta rata i kriminala.

Kako je moguće da se rušenje u Savamali desilo, svi se pitaju, a još su to uradili ljudi u fantomkama. A niko ne vidi tu fantomku kao simbol najvećih zločina koji su sada gurnuti pod tepih. Iza te maske se vršila egzekucija, mučenje, progon i razaranje.

Biće još mnogo godišnjica zločina o kojima ljudi ne znaju, ali pojedinci će ih obeležiti i pokušati da podsete. Nažalost, zub vremena i moć propagande sve to guta.

Teško je verovati da ćemo ikada videti ili čuti na javnom servisu kako se sa dužnom pažnjom i dostojanstvom govori o onome što se dogodilo u Srebrenici, Višegradu ili Foči. Ili u mnogim drugim mestima.

To je tako daleko u ovom trenutku da možda čak ni moja generacija neće doživeti prosvetljenje istine. I sve će to postati, na kraju krajeva, samo fusnota koja će usamljeno ostati zabeležena u arhivama, čekajući da negde u dalekoj galaksiji eksplodira i ispriča priču o ovom zlim vremenima kada su hrabri jeretici pokušavali da progovore o paklu u kojem su živeli.

 Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.