Zapostavljena vodoprivreda

Veliko područje Srbije je bilo zahvaćeno enormnim kišama, ali ugroženost od poplava nije svuda bila ista. Pored prirodnih faktora (visine padavina i geomorfoloških uslova terena), značajan uticaj su imali i antropogeni činioci. U tom okviru, najvažniju ulogu su imale preventivne mere za zaštitu od poplava – uređenje slivova i rečnih korita.

Sasvim je izvesno da su na manjem broju reka prethodni regulacioni radovi i održavanje uređenih korita značajno smanjili razmere poplava i konsekventne štete. Nažalost, u najvećem broju slučajeva preventivne aktivnosti bile su minimalne – na nekim vodotokovima uopšte nisu izgrađeni sistemi za zaštitu od poplava, a na drugim nisu preduzimane ni minimalne mere održavanja postojećih objekata radi obezbeđenja njihove funkcionalnosti. Upravo ovu činjenicu isticali su stručnjaci iz vodoprivrede, u brojnim tekstovima u novinama i u razgovorima na televiziji.

Mišljenja ljudi iz sektora voda, povodom ovih poplava, mogu se rezimirati opštim zaključkom – finansiranje vodoprivrednih aktivnosti u novije vreme je bilo apsolutno nedovoljno. Najkraće rečeno, vodoprivreda je bila zapostavljena. Kako je to smelo da se desi? Za to postoje i objektivni i subjektivni razlozi. Osnovni objektivni razlog se odnosi na opštu ekonomsku krizu i deficit državnog budžeta. Međutim, nisu svi budžetski korisnici uskraćeni u istoj meri, a među najviše uskraćenima se nalazi sektor voda.

Posebno su interesantni subjektivni razlozi za zapostavljanje vodoprivrede. U vezi s tim, treba istaći da je poslednjih decenija vodoprivreda bila u sastavu sa poljoprivredom, u istom ministarstvu. Na čelu ovog ministarstva su smenjivali ljudi različitog profesionalnog obrazovanja, u zavisnosti od stranačke pripadnosti i koalicije koja je na vlasti. Bilo je tu politikologa, pravnika, ređe i agronoma, ali im je svima bilo zajedničko to da se ne razumeju u vodoprivredu i ne shvataju njen značaj za privredu i društvo u celini. Zbog toga oni nisu u stanju da zastupaju interese vodoprivrede na sednicama Vlade, što je od posebnog značaja kada se raspravlja o državnom budžetu. Kada sektor voda ne dobije adekvatan tretman u budžetu, posledice su vrlo ozbiljne, jer se javlja ogroman nedostatak sredstava za finansiranje svih oblasti vodoprivrede. U domenu zaštite od poplava, nemogućnost finansiranja izgradnje novih sistema za odbranu od velikih voda, kao i održavanja postojećih objekata dovodi do situacije u kojoj se Srbija sada nalazi.

U kontekstu razmatranja položaja vodoprivrede u državnoj upravi, treba istaći da zajedničko ministarstvo sa poljoprivredom nije idealno za sektor voda. Poljoprivreda je u Srbiji gigant, tako da je vodoprivreda uvek u drugom planu. U to sam mogao i lično da se uverim, kada sam od 2001 -2003. godine bio pomoćnik ministra za sektor vodoprivrede. Na dnevnom redu su uvek bili permanentni problemi poljoprivrede (setva, žetva, otkup i dr.), dok su pitanja vezana za vodoprivredu najčešće bila od marginalnog značaja (izuzev u slučaju većih poplava). Ipak, vodoprivreda je uvek imala svoj identitet u državnoj upravi.

U novoj Vladi RS, sektor voda je izgubio svoj formalni identitet – vodoprivrede više nema u strukturi ministarstava, ali je formalno u sklopu Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine. U vezi s tim, treba istaći da se u evropskim državama vodoprivreda nalazi u jednom ministarstvu ili sa poljoprivredom, ili sa zaštitom životne sredine. Ne postoji nijedan primer da su u istom ministarstvu poljoprivreda, zaštita životne sredine i vodoprivreda.

Možda bi se moglo pomisliti da je do odluke o sniženju administrativnog ranga vodoprivrede došlo zbog toga što Srbija nema nekih naročitih problema sa vodama. Kamo sreće da je tako, ali su, nažalost, problemi vodoprivrede ogromni, što je dobro poznato i široj javnosti. Nedavne poplave su zahvatile pola Srbije, dok su problemi vodosnabdevanja stalno prisutni (pomenimo samo slučaj Užica i Zrenjanina). Finansiranje vodoprivrednih aktivnosti je daleko ispod minimalnih potreba, što je glavni uzrok pomenutih problema. Pored toga, obaveza svih država – kandidata, pre prijema u EU, jeste rešenje zaštite kvaliteta rečnih voda od zagađenja otpadnim vodama naselja i industrije. Samo za to su potrebne milijarde evra.

Naravno, ljudi u sektoru voda su svesni da ogromni finansijski problemi postoje u svim oblastima privrede i društva i da vodoprivreda ne može imati prioritet u rešavanju. Ali, sektor voda ne sme nikako biti potcenjen i zapostavljen, jer bi cena za to bila vrlo visoka. Bez brige o vodi nema ni obezbeđenja kvaliteta života i porasta životnog standarda, niti privrednog razvoja. To je trebalo imati u vidu kod formiranja državne uprave.

Autor je profesor Šumarskog fakulteta i bivši pomoćnik ministra za vodoprivredu