Zapušten javni prostor

Parkovi se obnavljaju imobilijarom, postavljaju se nove sprave za vežbanje, sade se nova stabla.
Kako se izbori bliže, i ovakvih vesti je sve više (a tek će ih biti). Na papiru sve deluje sjajno: grad se menja na bolje, i ako bismo verovali medijima, imali bismo utisak da blista na svakom koraku. Da li je to baš tako?

Pre izvesnog vremena, sa komšijama u bloku 22, u kom inače živim poslednje tri godine, organizovao sam nekoliko radnih akcija čišćenja međublokovskih površina i recimo zapuštenih (da ne bih morao da kažem zapišanih) prolaza oko naših zgrada. Super, bravo, to je duh, reći će mnogi. Jeste, ali šta smo mi zapravo uradili? Zalečili smo jednu posledicu nebrige za javni prostor i za zelene površine u našem bloku. Ali nismo se bavili uzrokom, odnosno time zašto je do lošeg stanja uopšte došlo? Pa hajde da posložimo stvari i vidimo.

Blok 22 na Novom Beogradu po mnogim kriterijumima predstavlja veoma dobro mesto za život. Nalazi se blizu reke i na maloj je razdaljini od centra grada, a opet pruža izvesnu izolovanost od užurbanosti i buke. Blok je projektovan u duhu modernizma i sadrži veliki broj javnih prostora i pešačkih prolaza, posebno za današnje urbanističke standarde. Između zgrada se našlo mesta za jedan stari i jedan novi solidno uređen park, nekoliko prodavnica, vrtić, cvećaru, apoteku, teren za boćanje, teren za basket, i još mnogo toga.

I šta je problem? Neodržavanje javnih prostora. Po definiciji i pravilnicima održavanje javnih zelenih površina određuje se prema kategoriji u koju je ta površina svrstana. Kategorizacija se utvrđuje rešenjem koje donosi organizaciona jedinica Gradske uprave nadležna za komunalne poslove, odnosno Sekretarijat za komunalne i stambene poslove.

Površine se svrstavaju u pet kategorija, što zavisi od njihovog „društvenog i istorijskog značaja, lokacije, namene, opremljenosti objekata, broja korisnika i ekonomičnosti održavanja“. Blok 22 spada u petu kategoriju održavanja. To konkretno znači: košenje trave nekoliko puta godišnje,
zamena peska u parku (zaista se jednom desilo!), odnošenje đubreta iz kanti dva puta nedeljno – i to je to. Ovo je daleko ispod nivoa potrebnog za redovno održavanje javnih površina, ali opet, mnogi mi rekli da je tako jer se nema para, znate kriza je, teška situacija (…a kada nije bila?).

I tako dolazimo do glavnog pitanja: ako grad ima para za rekonstrukcije i za nove investicije, kako to da nema sredstava za održavanje postojećih javnih površina? Odgovor je zapravo dosta jednostavan! Postojeća sredstva (sakupljena od građana) usmeravaju se u rekonstrukciju i izgradnju jer se to bolje „slika“ i donosi „poene“. Održavanje je na tako niskom nivou jer i gradske čelnike veoma retko vidimo na televiziji kako se bave tekućim poslovima održavanja. Kao što je teško počupati korov kada je poljana decenijama zapuštena, tako je i ovaj problem teško rešiti jer smo navikli da su stvari baš ovakve kakve su. Ali iskustvo sa početka kolumne uči nas da je moguće organizovati komšije i uraditi nešto u svom kraju, pa je u skladu sa tim i preporuka: organizujmo se, pokažimo da možemo, a onda preuzmimo institucije i postavimo ih na nove osnove, tako da služe građanima, a ne gradskim čelnicima.