Zarđala kašika u Evropi

Jer u protivnom, promoter takvog modnog stila umesto željenog utiska koji želi da ostavi, izgledao bi kao Kvazimodo, ili kakav drugi groteskni ili karikaturalni lik.

Još ako je na sakou sveža rupa od uklonjenog bedža sa Šešeljevim likom, zatvorena bedžom sa likom Tonija Blera ili nekog iz porodice Soroš, naš Kvazimodo bi bio primer svakog neukusa. Na sve ovo, kao jagodicu na šlagu, valja dodati da dojučerašnja šajkača, pardon šubara, nije zamenjena finim i gospodskim evropskim cilindrom, već najobičnijom balkanskom fantomkom, na koju nit ide kokarda, nit idu evropske zvezde, ali posle koalicije sa Ramušom Haradinajem savršeno pristaje keče. A kada samo i letimično bacite pogled na obuću ovakvog čoveka, umesto opanaka sa zakrivljenim vrhom, ili blještavog sjaja nekih evropskih lakiranih cipela, pogled vam se zaustavi na kozačkim čizmama koje sam idu ka ruskoj stepi i Kremlju.

Velika je to muka kad posle godina i godina odanog nošenja bedža sa likom Šešelja u svim prilikama i neprilikama, vlasnik tog znamenja čežnjivo upakuje taj bedž zajedno sa članskom kartom Srpske radikalne stranke u najskriveniju fioku u svom domu. Jer na garderobi ostane rupa kao podsećanje šta je nekada ležalo na srcu i za koga je to srce kucalo 24 sata. Mogu da zamislim, kakva tek rupa nastaje na moralnoj strukturi jedne ličnosti, kad preko noći odbaci zarđalu kašiku i mapu sa jasno iscrtanom granicom kod Karlobaga, pa se u Evropu zaputi bulevarom Zorana Đinđića, sve krišom bacajući pogled na tablu sa njegovim nazivom, ne bi li se kakvim čudom još jednom ukazao naziv Bulevar Ratka Mladića.

A u toj Evropi čeka ga trpeza, sa menijem sačinjenim od svih onih papazjanija koje su decenijama servirane građanima Srbije, uz veliku zarđalu kašiku, kojom bi tu pred domaćinom valjalo pokusati sve to što se godinama krčkalo u uzavrelom balkanskom loncu, dodatno podgrevanom mržnjom, nasiljem, šovinističkim besom. Sve ono što su pregalačke ruke zakuvavale svih ovih godina, sada servirano čeka glavnog kuvara, obučenog u frak navučen preko šinjela, bez leptir mašne. Dok ga svi prisutni kraj trpeze bodre da umoči zarđalu kašiku u sopstveno kulinarsko delo i umeće, i krene da žvaće ono što je sam kuvao, on bi da to servirano jelo podeli sa građanima Srbije i opozicijom koja ga je dvadeset i kusur godina upozoravala da mu je meni pogrešan, zaprška ljuta a odabrane namirnice neispravne. Deljenje te sadržine iz tanjira on svakako ne radi iz plemenitih i nesebičnih pobuda, u nameri da sa nekim nešto podeli, već valja to jelo kako god je moguće poturiti još nekom. Makar opoziciji da duva u te splačine, kako se halapljiva usta i naglašene usne ne bi opekle o vrelo jelo koje se puši na trpezi.

Posebna muka je što uz evropsku trpezu, važi i evropski bon ton. Nema srkanja, nema mljackanja, nema drobljenja hleba, kašika u desnu ruku. Uz prijatno i prve zalogaje, sledi i ugodan razgovor sa domaćinima, sa pogledom na upražnjenu stolicu za još jednog gosta na večeri, na kojoj piše Kosovo, uz obilato korišćenje onih tako strašnih i nepoznatih reči kao što su ljudska prava, pošteni izbori, medijske slobode, regionalno pomirenje, koji će sa svih strana zapljusnuti konzumenta ovog jela, čim se ta stolica popuni, a tanjir isprazni. Najstrašnije je što oni nekada tako umilni i reski tonovi na nemačkom, tipa sedi, šeni, ukrsti prste, ispravi se, bravo tako, pruži šapu, daj Kosovo, više ne odjekuju salom za ručavanje, jer velika zaštitnica i tutor, ima problema sa četvrtim mandatom u svojoj zemlji i narastajućim nezadovoljstvom onih koji u ormanima traže svoje šinjele. Za koje je onaj radikalski jagnjeće krzno.

A razmišljanja da se u takvoj atmosferi demonstrativno ustane od stola, da se teatralno prevrne tanjir, uz ono detinjasto, ja ovo neću da jedem, jer vam ja ovo nisam ni tražio, može da se završi vrlo neprijatno. Na primer izmicanjem stolice od strane domaćina, koja bi preko noći bila zamenjena zelenom pivskom gajbicom ispred seoske prodavnice na kojoj čak i ne piše ono prepoznatljivo “Svetski a naš“. Spasonosno rešenje bi bilo da uplakanim tonom za sve optuži zlu opoziciju i raspiše izbore. Ali onaj Amerikanac što jede kineskim štapićima, jasno je kazao da će u tom slučaju, očas posla poznatom magijom te štapiće pretvoriti u toljagu, na čijem kraju čak više i ne visi šargarepa, uz obilato korišćenje iste u svrhu i te kako delotvorne antireumatske terapije negde oko L 4 i L 5 pršljena. To bi se kao i uvek završilo povratkom za trpezu jogunastog junoše, koji bi pred zapanjenim domaćinima još tražio i repete.

Dok se velika porcija vrele kaše neprijatno puši na stolu, a zarđala kašika tupo odjekuje o evropski sto, vreme za obedovanje neumitno curi. Kako pomoći nema niotkuda i ni od koga, spasonosno rešenje možda leži u nekom od unutrašnjih džepova i toplini radikalskog šinjela među gomilom recepata za pripremu ovakvih jela. Možda je baš tu, u neki od džepova spakovan neki novi Puniša Račić koji bi mogao za simboličnu nadoknadu da napravi neki ozbiljniji incident u Skupštini Srbije koji bi poslužio kao alibi za raspisivanje izbora. Posle koga bi naš junoša mogao da kaže, evo ja hoću sve ovo da pojedem, ali mi ovi ne daju, pa vi razmislite da li želite da me ovakvi zamene za stolom.

Jedini je problem što bi građani Srbije siti svega a željni svačega, a najviše normalne i slobodne zemlje, lako mogli i sami da se dohvate štapića koji tako lako prerastaju u toljagu. Mnogima bi tada preselo.

A tu već više nema šinjela koji bi pomogao.

Autor je član DS i bivši narodni poslanik