Zasluge Borisa Tadića 1Foto: Privatna arhiva

Srbija je posle 5. oktobra izgledala kao posle epileptičkog napada – zbunjena, konfuzna, izmorena. Buđenje iz Miloševićevog košmara bilo je bolno i teško je bilo orijentisati se u vremenu i prostoru posle takvog istorijskog iskoraka. Vreme će pokazati da ni elita ni narod nisu bili spremni za izazove koji su ih saletali već prvih nedelja slobode.

Petooktobarski prevrat mogao je da postane revolucija samo ako je imao ideološki sadržaj i lidera koji će revolucionarne ideje sprovesti u delo. Tri postulata spajali su ionako razjedinjene prevratnike – nikada više rata, nikada više krađe na izborima, vlast se menja mirno i u skladu sa narodnom voljom. Koliko je Vučić uporno radio na reviziji ili negaciji demokratskih tekovina vidi se po tome što je izbore obesmislio, u mirnu promenu vlasti niko više ne veruje, a rat nam se najavljuje na sedmičnom nivou.

Politički program postrevolucionarnih vlasti može se sažeti u sledećem – vraćanje Srbije u međunarodne institucije, završetak procesa jugoslovenske sukcesije, suočavanje sa ratnim zločinima i izgradnja novog socioekonomskog modela.

Nikada ideja modernizacije ili sistemske vesternizacije nije imala većinsku podršku u Srbiji, tako ni petooktobarska revolucija dugo nije imala, kako bi se Kardelj izrazio, plebski legitimitet.

Dugo, do pojave Borisa Tadića.

Njegova pobeda 2008. godine bila je i ostala tema za brojne doktorske disertacije istoričara, politikologa i sociologa. Tada je Srbija, jasno i nedvosmisleno, demokratski i institucionalno odlučila da se okrene ka Zapadu, da želi da postane deo savremene porodice evropskih naroda, da želi da se menja, ali nabolje. Ističem – to je uradila prvi i jedini put.

To nije uradila 24. septembra 2000. godine, jer u Ugovoru sa narodom, koji je bio nezvanični politički program koalicije DOS, ni u jednoj od deset tačaka se ne spominje Evropska unija. Istini za volju, tek u proširenoj verziji dokumenta postoji polurečenica, ali bukvalno polurečenica, koja kaže da će se u prvoj godini vlade započeti pregovori o pridruženom članstvu u EU.

Jasne odrednice o evropeizaciji Srbije nema ni par meseci kasnije kada DOS preuzima vlast na republičkom nivou, ponovo je nema par godina kasnije kada se ta pobednička koalicija raspada, Miloševićev SPS rehabilituje i vraća u politički život, a Srpska radikalna stranka već na izborima 2003. godine postaje najjača politička organizacija u zemlji i to će ostati sve do svog raskola? Zar mislite da je bilo jednostavno održati srpski brod na površini vode dok jedno veslo vesla ka Briselu, drugo u krug, a tri prema dnu?

Nabrajanje Tadićevih političkih, geopolitičkih, ekonomskih i kadrovskih grešaka postala su ne samo opšta mesta, već i pseudointelektualno onanisanje raznih žeton analitičara i očerupanih preletača koji su se iz kukavičjeg jaja u Borisovom gnezdu izlegli u odvratne lešinare Vučićevog jata. Još gore! To kljucanje trbuha okovanog Prometeja postao je fetiš i pojedinim opozicionim liderima. Oni zaboravljaju da je veličanstvena pobeda 2008. godine poslednji trzaj koji je iscrpeo i iscedio sav srpski potencijal za donošenje krupnih i istorijskih odluka. Teško im je da priznaju, pa često prećutkuju da je Boris Tadić bio glavni katalizator te eksplozivne reakcije koja je odgurnula Srbiju iz smrtonosnog radikalskog zagrljaja. Deceniju kasnije Tadićevi naslednici se bore za cenzus, a zajedno ne mogu da okupe ni četvrtinu biračkog tela. Ko su oni da mu sude?

Zato taj tuk zaslužuje utuk.

Prva njegova neupitna zasluga jeste zaustavljanje slobodnog pada Demokratske stranke posle neuspešnog kolektivnog upravljanja nakon ubistva Zorana Đinđića.

Druga njegova zasluga – ako nije sprečio, barem je usporio neminovni dolazak radikala na vlast. Radikali su lako za sebe vezali konzervativni, neobrazovani i poluobrazovani sloj stanovništva koji je osetljiv i povodljiv na socijalnu i nacionalnu demagogiju. Oni su vešto spajali ova dva radioaktivna elementa, a okolnosti su im išle naruku jer je Srbija sa nepravednom privatizacijom, nerešenim pitanjem Kosova i Crne Gore i permanentnim ponižavanjem od strane Haškog tribunala postala njihov nuklearni reaktor. Boris Tadić je zaslužan što smo izbegli černobiljsku katastrofu.

I to je njegova treća, možda i najveća zasluga. Umesto da protivnici promene njega, on je uspeo da promeni protivnike. Naterao je i socijaliste i radikale da mutiraju i da promene svoj fenotip. Vreme će pokazati da je suštinska promena genotipa bila mnogo veći ili nerešivi rebus.

Mnogi optužuju Tadića da je stvorio Vučića. Smatram da je obaveza svakog ko drži do svog intelektualnog dostojanstva da izbegava tu uličarsku frazu.

Vučić je srpska sudbina. Puna je naša fauna takvih vukova i vučića. U čoporima se udružuju i uvek traže nekog ko će im obećati Veliku Srbiju jer su oni mali, hleb od tri dinara jer su nesposobni da zarade četiri, romantizovanu prošlost jer se plaše surove realnosti. Oni žele narkozu, umesto operacije, stomakliju umesto skalpela.

Građanska ideja u Srbiji ima površno utemeljenje. Ta ideja može biti profilisana samo pritiskom spolja i/ili autokratijom iznutra. Kuriozitet je da su u Rusiji i Srbiji uspešni reformatori po pravilu bili autokrate i po pravilu su nasilno uklonjeni – Aleksandar II i Nikolaj II kod Rusa, prva tri Obrenovića i Đinđić kod Srba.

Vučić je istorijska repriza. Srbi dugo nisu imali političke partije, već masovne pokrete. Radikalski u drugoj polovini devetnaestog i komunistički u drugoj polovini dvadesetog veka. U prvim polovinama dominirali su diktatori i političke oligarhije. I to je ukratko i naša prošlost i naša budućnost, uz par svetlih tačaka koje predstavljaju demokratski eksperimenti na početku dvadesetog i dvadeset i prvog veka.

Boris Tadić bio je na čelu tima koji je taj eksperiment učinio mogućim. Makar i nakratko.

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari