Zaštićeni ili nezaštićeni stanari

O ovoj marginalizovanoj populaciji od nekoliko hiljada ljudi malo se zna, samo se povremeno čuje da se njeni pripadnici povremeno iseljavaju iz stanova uz pomoć izvršitelja. Javnosti se, inače, prezentuje da se pomenutim Zakonom ispravlja višedecenijska nepravda učinjena vlasnicima stanova u kojima ovi „zaštićeni“ stanari žive. Ti stanovi se vraćaju starim vlasnicima, a stanari se navodno pravedno zbrinjavaju. Ipak, ovu remeti nekoliko činjenica koje se brižljivo kriju od javnosti.

Prva činjenica jeste ta da se velika većina tih stanova ne vraća svojim originalnim vlasnicima i njihovim naslednicima već se ustupaju nakupcima neuseljivih stanova, čiji preci nisu bili vlasnici tih stanova i kojima ništa nije oduzeto. Ti novi „vlasnici“ nikada nisu imali pravo korišćenja stanova, već su za simboličan iznos kupili samo pravo raspolaganja, tj. pravo da prodaju taj stan koji su kupili „sa sve stanarima“, koji su imali legalno stanarsko pravo. Kako to da se onima kojima ništa nije oduzeto ipak nešto „vraća“ i kako to da se ispravlja nepravda koja nije ni učinjena, Zakon o stanovanju i održavanju zgrada ne objašnjava.

Da podsetimo, u vreme socijalizma tržište neuseljivih stanova je cvetalo i većinu stanova na kojima su posleratne vlasti oduzele pravo korišćenja originalni vlasnici budzašto su prodali kupcima neuseljivih stanova – špekulantima. Cene tih stanova su bile uglavnom oko 10-15 odsto realne tržišne vrednosti. Dok su postojala stanarska prava svi stanari su imali jednaka prava i obaveze, ali je Zakon o stanovanju iz 1992. god. te odnose promenio. Stanari u društvenim stanovima su dobili priliku da jeftino otkupe svoje stanove, dok je nosiocima stanarskog prava u stanovima u privatnom vlasništvu to pravo uskraćeno i degradirani su u „zakupce na neodređeno vreme“. Zakon o stanovanju i održavanju zgrada je razrešio dilemu šta želi da uradi sa „zaštićenim“ stanarima – da ih iseli iz njihovih domova u centru Beograda, čija ukupna vrednost iznosi oko 300 miliona evra i preseli u „zamenske“ stanove na periferiji, po kriterijumu zbrinjavanja socijalnih slučajeva.

Pritom se prenebregava da se u oko 90 odsto slučajeva radi o vlasnicima kojima nikakva nepravda nije učinjena, jer su s predumišljajem kupovali neuseljive stanove po cenama višestruko nižim od cena useljivih. Ovakvi špekulanti sada trljaju ruke, jer je država preuzela na sebe obavezu da im pokloni ono što im nije ni oduzela. Takođe se obavezala da beskućnike koje će time stvoriti od zaštićenih stanara zbrinuti kao „socijalne slučajeve“.

Druga neprijatna istina jeste da je država napravila neobjašnjivu razliku između bivših vlasnika. Onima kojima su stanovi nacionalizovani isti se ne vraćaju, a obeštećenje koje treba da dobiju je više nego simbolično, oko 10 odsto realne vrednosti i to u vidu obveznica. Mnoge od tih stanova sadašnji stanari su otkupili kao sve druge društvene stanove. Dakle, tu je „vuk pojeo magarca“. S druge strane, stanovi na kojima je oduzeto samo pravo korišćenja sada se vraćaju u „naturalnom“obliku i to uglavnom ljudima kojima to nije oduzeto, nisu originalni vlasnici, nisu nikada imali pravo korišćenja, a pravo raspolaganja su platili „gloginjama“. Primetna je ova interesantna simetrija: onima kojima je oduzeto 100 odsto vraća se 10, a onima koji su uložili 10 procenata i ništa nije oduzeto „vraća“ se 100 odsto. Objašnjenje za ovakav osećaj za pravdu nismo dobili od zakonodavca.

Treća – po novom Zakonu predviđeno je enormno povećanje zakupnina u stanovima zaštićenih stanara uz pretnju otkazom ugovora o zakupu onima koji ne uspeju da plaćaju namet. Zakupnine u tim stanovima po novom obračunu često prelaze 20.000, pa i 30.000 din, pa veliki broj stanara ne može to da plati. Ekonomsko opravdanje za takvo povećanje zakupnina ne postoji. S obzirom na to da će ogroman broj zaštićenih stanara ovim biti doveden u bezizlazan položaj, država je obećala da će subvencionisati one koji ne budu u stanju da plaćaju stanarine. Pritom se ne zna po kom ekonomskom kriterijumu su stanarine uopšte i povećane i zašto bi se novac poreskih obveznika prelivao u privatne džepove. Država koja usrdno servisira potrebe tzv. vlasnika nije ustanovila kriterijume za subvencionisanje stanara, a kad ih i ustanovi, veliko je pitanje da li će i prema stanarima biti korektna.

Četvrta važna činjenica jeste ta da su „vlasnici“ neuseljivih stanova listom otkupili društvene stanove u kojima su stanovali, iako na to po Zakonu o stanovanju iz 1992. nisu imali pravo na to, ukoliko su imali u vlasništvu drugi stan. Po tom zakonu kupoprodajni ugovori njihovih društvenih stanova su sada ništavi. Zanimljivo bi bilo saznati kako je to masovno kršenje zakona „promaklo“ državnim organima, a danas čak biva i nagrađeno spremnošću da se nečiji životi uništavaju radi ispravljanja nepostojećih nepravdi.

Tvrdnje da Zapad to zahteva nisu istinite, jer upravo zapadni dokumenti nalažu poštovanje stečenih prava i prava na dom. Udruženja zaštićenih stanara u regionu uveliko rade na otklanjanju ove nepravde velikih razmera, idući u svojim aktivnostima do suda u Strazburu. Ova udruženja (a i ovdašnje je namereno da to učini) su na odgovarajući način sastavila listinge nakupaca i po desetak neuseljivih stanova koji su političkim lobiranjem pretvorili svoje interese u zakone.

Napominjem da Udruženje smatra da su odredbama pomenutog Zakona prekršena naša Ustavom zagarantovana prava tako da je Udruženje pokrenulo Inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti Zakona o stanovanju i održavanju zgrada. Interesantno je da zakonodavac ne prepoznaje naše višegeneracijsko ulaganje u održavanje stanova, ali zato nije zaboravio da nam nametne obaveze višedecenijskog plaćanja poreza na imovinu, (iako nismo vlasnici stanova) kao i obaveze plaćanja zakupa vlasnicima, tako da na ovaj način mi plaćamo i zakup i porez, što je apsurdno.

Autor je predsednik Udruženja korisnika stanova u privatnom vlasništvu Srbije