Zaštićeni ili nezaštićeni stanari

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Ja sam vlasnik stana u kome je u jednom delu zaštićeni stanar i nisam ga kupila špekulativnim poslovima jer je to bio stan moje bake, koji je nasledila moja majka i meni ga poklonila kako bih rešila svoje potrebe za stanom. U navedenom delu stana živi čovek koji je od vojske dobijao stan, ali u Resniku i nije hteo da se seli sa Slavije. To je osoba koja poseduje svoju imovinu u selu u opštini Rekovac koju daje u zakup, a moj stan ne održava i koristi ga samo kada je ide na lečenje na VMA. Taj čovek je svojoj prvoj ženi i sinu koji su zajedno sa njim stanovali u delu mog stana kupio stan u Jagodini. Zadnjih 10 godina stan je potpuno zapušten. Ne plaća ni tekuće održavanje stambene zgrade. I ne vidim razlog zašto bi takva osoba i trebalo da dobije stan, jer poseduje kuću u Srbiji. Kuću za koju je lažno prikazo da je sa početka 20 veka i time izbegao plaćanje poreza na imovinu. Prema tome g.dine Saviću nije istina sve što ste izneli u svom autorskom tekstu. Svi ste vi znali da živite u tudjem. pri tom ste svi imali pravo preče kupovine pa ste mogli i vi da kupite navdene neuseljive stanove, ali što biste se trošili kad ste mogli za džabe da živite u tudjem.

   1. Наравно, има различитих случајева и немогуће је генерализовати. Али оно што је очигледно је да се при доношењу закона не смеју ствари ломити преко колена јер при томе увек један број грађана буде оштећен. Први пут су оштећени они у чије станове су усељавани људи којима је стан потребан и давано им станарско право, уз егалитаристичко образложење да су сви људи једнаки а да је власник могао стећи вишак стамбеног простора искључиво експлоатацијом или крађом, што је у једном броју случајева и било тачно. У следећој генерацији су станови одузимани онима који су имали станарско право стечено по тада важећим прописима и давано власницима, јер „власништво је неприкосновено“, при чему су учињене нове неправде о којима су писали аутор чланка и Дуле. У оба случаја кршен је један од основних правних принципа и незаконитим је проглашавано оно што је чињено по законима који су важили у време кад је дело учињено. Пошто је цена солидног стана у Београду упоредива са укупним животним приходом (плата + пензија) нанета неправда је огромна. Да смо богатије друштво, неправда би се могла исправити одговарајућим давањима из буџета, што сада није могуће и терет се сваљује на леђа појединаца.

      1. Ima naravno različitih slučajeva. Gospodin koji poseduje nekretninu na teritoriji RS ne bi trebalo da dobije stan, svi se slažemo. Isto tako, oni koji su 1992. dobili velike beneficije u otkupu stana, a posedovali su nekretninu u RS (npr moj prvi komšija), nije trebalo da dobiju te beneficije. Tada niko nije postavljao to pitanje. Tu ne pominjemo dodatne povoljne okolnosti hiper-inflacije. Moj komšija, sa već jednim stanom u Bgd, je otkupio drugi stan od 80 kvm za 150 maraka.
         Ima i drugi interesantan slučaj – bivši ministar Parivodić, koji je kupio 10-ak neuseljivih stanova pre 15 godina, sa namerom da progura zakon da se zaštičeni stanari isele po kratkom postupku. Koja nepravda se danas ispravlja u njegovom slučaju?

2. Posto mi nije bio objavljen komentar, sada ci biti jasniji:
   zasticeni stanari su uzurpatori privatne imovine – odnosno lopovi!
   Za takve ljude ne treba imati nikakve milosti!
   Kada su meni vratili stan – demolirali su sve sto je u njemu bilo – parket, kupatilo, zidove, prozore. A sve to je to tu bilo jos pre 1944…

   1. Gotovo svaka vaša rečenica je pogrešna. Generalizujete ljude, niste ni čitali tekst i zapravo vas ne zanima pravično rešenje problema.

      1. Ako drzava nekog izbacuje ona mora da prizna realnost da je taj koji tu zivi useljen u stan u jednom sasvim drugom sistemu i sasvim drugim okolnostima, i da prema tome ta drzava ima obaveze i prema tom stanaru i prema vlasniku stana koji je 70 godina bio sprecen da koristi svoj stan. Stetu sigurno nece placati stanar nego drzava koja je sve to zamesila.

3. Poštovani gospodine Badžo,
   nakon što sam pročitao tekst S.Savića, kao i komentare koje je tekst izazvao, želeo bih Vama, pa i ostalim zainteresovanima na obema stranama da kažem sledeće:
   Stavovi su vidno i izrazito oprečni, naravno u zavisnosti od pozicije onih koji ih iznose. Bila bi fraza reći ,iako je tačno, da su svi pomalo u pravu (ko više, ko manje).
   Ja bih stoga na ovom mestu iz svih iznesenih tvrdnji izdvojio dve ključne, a možda nedovoljno akcentovane stvari. Prva je ta da velika većina takozvanih vlasnika nisu autentični vlasnici, već nakupci (špekulanti – tapkaroši), a druga je to da je država donošenjem invalidnih zakona, koji omogućavaju nepravde, baš takvima omogućila da kao ko zna koji nakupci po redu kupe i po desetak ovakvih stanova, dok su autentični vlasnici oštećeni, a naročito zaštićeni stanari.

4. Ako stanar nikad nije otkupio svoj stan za vreme zivota, da li njegova deca, koja nikada nisu ziveli u njemu, mogu da izdaju podstanarima? Napominjem da u Katastru nekretnina stoji da je stan javna svojina.

5. Moram da se uključim jer ima dosta nepoznavanja ove materije.
   Šezdesetih godina prošlog veka bila je nestašica stanova i država je vlasnicima stanova koji su imali višak stambenog prostora (prema tadašnjim propisima) oduzimala stanove i dodeljivala osobama koji nisu imali krov nad glavom. Ovi stanovi su mogli da se otkupe i stari vlasnici ne mogu ništa. Drugim vlasnicima kako im država ne bi oduzela, primali stanare samo da im nekretnina ne bi bila oduzeta. Tada su se davali stanovi u zakup što veće kvadrature, podrum, garaža, tavan, samo da se sačuva vlasništvo. Druga grupa stanara u koju spadaju i moji roditelji su plaćali zakup i porez. .Roditelji nisu mogli biti nigde na listi za dodelu stana, iako je majka mogla da dobije stan tkzv.društveni, jer smo imali po tadašnjem
   Stambenom zakonu rešeno stambeno pitanje. Jedino je moja majka tada dobila kredit od svoje firme i adaptirala stan. 1992. godine država ukida stanarsko pravo i tu vlasnik već počinje polako da se aktivira i pritiska državu kako bi mu ona vratila stan… ? Moram da kažem da je sve vreme plaćana kirija, porez (na stanarsko pravo). Moji roditelji i ja imamo uplaćeno 100 godina stambenog fonda koji je bio u obavezi da plaća svaki zaposleni do misli devedeset i neke.
   Imam mnogo toga što treba reći. Mišljenja sam da je svaki slučaj je specifičan i trebalo bi naći pravu meru a stavljati sve u isti koš.

6. A sta sa nama stanarima koji smo po okoncanom postupku restitucije dobila pravo da podnesemo zahteve za otkup stanova? Nismo u mogucnosti i dalje da ih otkupimo jer Grad ne knjizi zgrade na sebe u Katastru, a mi od ovoga meseca dobismo povecanje preko 130%. Sta sa nama?